INDIVIDUALNOST ili GORDOST JE MOJA VRLINA…. Jedno od velikih insistiranja današnjeg čoveka je insistiranje na njegovoj individualnosti. Insistiranje da se čovek ostvari. Da pronađe ono pravo ja. Znate na šta mislim? Da pronađe onog pravog sebe. Pronaći sebe?!? U najmanju…
Možda sam trebao gledati svoja posla. Reći nešto kao; „Dobar pokušaj da se dohvate zvezde. Dobar pokušaj da se probudiš i doživiš svoj san. Samo jedna stvar te koči, džaba ti skakutanje ako nema nikog da te podigne. Ponese. Ispuni.“…
Pošto je današnje društvo ustrojeno zakonima tržišne ekonomije, mnogi aspekti tog ustrojstva su se preneli i na nivo osećanja. Zakoni tržišne ekonomije uspeli su se sjediniti sa osećajima… Pa tako osobine koje su popularne na tržištu personalnosti; bile one materijalne,…
u pravilnim razmacima čuli su se bešumni udarci u zid skoro kao nirvana, stanje totalnog ništavila neću ni o čemu da mislim, sklapam oči iznad svog tela i posmatram nemu tišinu, nežno šaputanje poznatog glasa oduvek sam živeo u tebi,…
u mraku se čuo zvuk cigarete krckanje konzerve odbijanje tišine od zidova mog bića hiljade bešumnih mehanizmima samoobrane levitiranje nečujnih poljubaca matematički precizne formule nemoći jutro zatvoreno u prozor večnosti neobavezno ćaskanje sa samim sobom krici iz unutrašnjosti miris paljevine…
(mesto koje na sve moguće načine pokušavate pronaći) usidrene lokve krvavih pokušaja ogledalo stvarnosti na pločniku istorije stracni iz knjiga spodobe bez trunke ideje mašinerija usijana od poltriranja razum se topi kao vodene boje na kiši istina spira stvrdnute masnoće…
deo lica mi se osuo mesto osmeha sada je samo praznina kao kakva ukleta pećina mesto tvrde magme u mojim očima samo gusta i lepljiva magla i slepljene misli na štakama jedva hodaju pod pritiskom stvarnosti nekoliko ideja svetlelo je…
ja imam svoj klimavi alibi priču o raspadnutim atomima države njihov smrad i radijacuju kao dokaze svud uokolo nekoliko ožiljaka večnosti za svedočanstvo izbrazdane misli kao polje u proleće pripreme za seme radosti nekoliko sakrivenih mirisa hladan krevet, uzbuđenje tišine,…
igrao sam kao mečka na užarenom plehu premeštajući se sa bola na bol cerekao se kao lud cedeći rukama sopstvene strahote kidajući komade mesa grickajući živce britak bič reči sručio se na moje obraze deo lica mi se odronio kao…
razbarušene misli i snovi moje drage kao njena kosa lenjo su ležali na rubu kreveta kao na rubu vremena duboko u njenim zatvorenim očima ležala su sva moja nadanja kao pecaroša koji gleda svoj plovak da, mogao sam da zamenim…
(iliti bajka o slobodi) nekoliko bisera prelomilo se na pola odsjaj očiju, užarenih od greha mamurne svesti, patrole savesti stanje rata – bolesti naroda obe polovine, težile su svom jedinstvu kao ptice svome jatu, vrapci i laste Ko te naučio…
OBIČAJI (objašnjenje reči „OBIČAJ“ svake jeseni komšija pažljivo sakuplja lišće na gomilu i spaljuje ga u potpunosti taj miris kroz nekoliko godina postaće nostalgičan nevešto i po sećanju preveden Jim Morisnon ali shvatate ponetu običaja kao preteče nostalgije znaš ono…
[deo za koji se najčešće-uvek držite rukama, ma šta da radite i ma kuda da idete] Ugurao sam osmeh u čašu. Eto ti! Ispi ga do dna. Zatim sam stavio dva mala oka na dno čaše. I rekoh: ovaj put…