Наш комшија Коста је јако добар младић. Мислим био је некад давно док су му још вијуге у глави биле повезане како тако. Као мали је био вуковац и дете са напредне математике. Сви су мислили како ће једног дана он, тако бистар и паметан, бити неки инжињер или тако нешто. Он је решавао задатке на које су и професори замуцкивали. После гимназије је отишао у Београд и тамо уписао факултет. Након две или три године се вратио други човек. Параноичан, шизофрен, психотичан, и тотално запуштен.
Шта му се тачно десило верујем да само Бог зна. Он сам или је заборавио или се више не сећа. Углавном остала је прича да је скочио са моста и преживео, са јако мало повреда. Или га напаствовала нека секта, или је напросто пукао под притиском околине, и ко ће знати.
Углавном, данас лута улицама. Спаљује телефоне по кући. И увек има тачан износ динара у продавници, без обзира колико пута мењао поставку оног што жели да купи. Његов мозак и даље сабира брже од било које касирке.
Још давно, док смо били клинци он ми је дао скрипту „Беда студенстког живота„. Смејући се како човек зна о чему прича. „Поред попа и полицајца, студен је најпрезреније живо биће у Француској…“ Смејали смо се и додавали зачине чорби званој „студенти су говна“. Јер како сам Коста рече, нема тог живог створења на планети земљи којег је лакше „активирати“ за неку „ствар“ до студента. Нико, сем студента, неће стајати цео дан на улици делећи кондоме и памфлете са мислима како чини невиђено добро. Сматрајући себе буквално спасиоцем, засустављајући људе на сред улице и верујући да речи које изговара стварно значе нешто. Кондом главу чува, мирно ће те спавати, заштита, сигурност… малте не као да сте супермен само ако узмете парче гуме током сексуалног односа. Ником се та прича не би могла продати, сем студенту. И никоме та прича није толико била смешна до Кости. А он је тих примера имао на хиљаде, то би једана који сам запамтио. – Нема будале до школоване будале.
Знајући колико је имао здрав разум, аналитички и рационалан, било ми је још чудније његово скроз упропаштено психичко здравље. Шта га је то за име Бога дотукло? Шта је могло да покида такав брилијантан ум?
Одговор се сам намеће. Могло је свашта да га дотуче.
Možda je i bolje tako… ko će znati.
Pogledaj film „Brilijantni um“ i kazaće ti se samo…
Gledao sam… film je ekstra, preproruka za one koji nisu gledali.
Šuki, gde nadje ovakvu priču koja nije ni malo poučna. Znaš dušo u životu dodju teški trenutci, pogotovu kod nas je toga bilo u skoroj prošlosti a i sada,dolazi do neželjenih rastanaka, neizlečivih bolesti, gubitka posla,gubitka kuće, zemlje, nemanja sredstava da se izdržava porodica…. Bezbroj zamki. Samo sinko nikako nije trebao da izabere takvo rešenje. Skokom sa mosta ili bilo kakvim dizanjem ruke na sebe, nikome nije pomogao i nije rešio problem. Jednostavno niko, baš niko, ni mlad ni star, nesme da dozvoli da ga nesreća dotuče. Mora da se sabere, da vidi da i od njegove nevolje postoje veće, da se uhvati u koštac sa njom i izadje kao pobednik.Pozdrav dušo. Biće bolje bar vama mladima sigurno.
Takva je priča teta Duka… da li je Kosta skočio ili ne, to je teško reći… stvar je da je jedan brilijantan um otkazao… nema pouke u tome, samo tužna priča.
Imao je brilijantan um, ali, cini mi se, nedovoljno jak da podnese pritiske zivota. Jer zivot nisu samo brojevi…
Verovatno… ne može se izračunati količina života… 😉
Tanka je linija između genija i ludaka.
Vrlo, vrlo tanka…
Mene tesi sto su Indijanci ludake smatrali svetim ljudima 🙂
Provucicu se s oreolom 😉
Da, i slazem se s Razmisljankom.
pozdravljam!!!
znam jedan sličan slučaj. Bio je perspektivan, super mladić,
otišao poslije fakulteta u armiju i vratio se drugi čovjek
i sada živi od mirovine pokojnoga oca.
Svi znamo po jednog takvog…
На ову причу у суштини немам коментар, али васпитање и време у којем живимо и наше породице и родитељи и шта год друго навео, једноставно губи се склад нормалног одрастања, сазревања, губе се генерације..нећемо се у будућности позитивно идентификовати већ ће нас машине по програмском протоколу категоризовати и васпитати у просте радилице и трутове.
Поздрав
Hiljadama godina se pokušava porobiti čovečanstvo… i porobljivači su shvatili da je to moguće uraditi na neko vreme jer slobodarski duh čoveka će u svakom slučaju, pre ili kasnije ustati protiv tiranina…
Moderno vreme je donelo drugačiji vid borbe, u kome porobljivači pokušavaju da slome daj duh.