Pustoš

u pravilnim razmacima čuli su se bešumni udarci u zid
skoro kao nirvana, stanje totalnog ništavila
neću ni o čemu da mislim, sklapam oči iznad svog tela
i posmatram nemu tišinu, nežno šaputanje poznatog glasa

oduvek sam živeo u tebi, i bio tvoje oko, uho, ili nos,
desnica čvrsta, ili pak mali prst na nozi
oduvek sam bio deo tebe, kao gnojna rana
ili vrela krv što kola tvojim venama

nekako sam uspeo da se distanciram od sveg tog užasa
nekako sam negde naučio sve moguće tehnike samoobrane
i više mi niko ne može prići ni na puškomet
i više mi niko ne prilazi ni na rukovanje

doživeo sam bajku na pozornici vremenašnih glumaca
beskrajno skrivanje pred lepotom što budi život
izbegavao radost, osećao se kriv zbog najmanjeg zrna zadovoljstva
govorila si, ceo svet se muči a ti bi da budeš srećan

u pravilnim razmacima čuli su se bešumni udarci u zid
još par otkucaja i sve će zamuknuti, tišina će me prekriti
neću da mislim ni o čemu, sklapam oči iznad svog tela
i posmatram tvoje grudi, nemo strujanje vazduha pulsira