Zastor se spustio kao u nekoj filmskoj priči.
Tišina.
Nema aplauza, nema bisa. Publika se povukla u sopstvene živote.
Strah se vratio u dvoranu. Parališući pokušaje.
Mrak.
Kakav san.
Napolju je zalazilo sunce.
Suton je nadilazo naše glave. Poslednji pogled na današnji dan.
Tragovi na nebu. Retki su oni slični sebi.
Duša se ogrnula u molitvu.
Pričao sam ti dugo, a ti si veran slušalac.
Slušaš me i kad gluposti govorim. Kad zavaravam sebe.
Kad se krijem iza skuta.
Kad sunce nije dovoljno da ugreje srce.
Kad me mrak ubaci u svoje čeljusti.
Slušaš me.
Oči se zatvaraju i jasnije vidim sebe kroz tebe.
Pružam ti svoje osećaje, skroman dar.
Nadam se.
Dobar slušalac zlata vredi.
Uvek. 😉
“Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико је зрно горушичино, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће и ништа неће вам бити немогуће.” (Еванђеље по Матеју 17,20)
Lepo pričaš pa te lepo i slušati…
Hvala jovane… 🙂
Pružam ti svoje osećaje, skroman dar.
Nadam se.
Ti si Šuki skroman a ne dar. Osećanja su dar neprocenjive vrednosti, nema ih na tržišu, ne mogu se kupiti ni za koje pare.Zato smatram da joj daješ najvredniji dar.
Nadaj se 🙂
„Retki su oni slicni sebi.“ – i retki su oni slicni tebi koji tako lepo pisu…
Hvala… 🙂
Hm, ne bih rekla da je skroman dar…
skromni osećaji… nisu oni veliki da se piše o njima… 😉
Ovako to Šuki radi ! 😀
Nego kako… 😉
mislim da Šuki iz straha dobro piše. 😀
Sve dok znaš da te sluša, blagosloven si i bogat. Teško da ima većeg dara.
Samo sunce nikad nije dovoljno…. Ovakav dar samo uz skromnost moze biti i primljen… Tako ja dumam…
Inace, dugo me nije bilo… ne znam sta ti se u medjuvremenu desilo, al pises nikad bolje… Odusevljena sam
Baš mi em drago and milo… pozdrav oluja… 🙂