SUNCE, BICIKL, TUGA, SRCE, ČOKOLADA
Noći u kojima se boriš najbolje su noći
Kao ova
Kada progoniš na tisuće kurvinih sinova iz svoje glave
Kada ustaješ protiv nemogućeg
I nastavljaš dalje bezobzirno
Kako izgleda živeti sa nekim koga ne voliš
samo zato da ne povrediš one koje ozbiljno voliš?
Znaš li?
Godinama čekati sunce da se pojavi na licu!
Milioni tuga spakovanih u srce
obavijeno folijom,
kao čokolada.
Ti i tvoj biciklo!!!*
*Jedno jutro Haso se probudi i vidi da se sat pokvario i nije ga probudio na vreme. U tom se seti da Mujo ima bicikl i da bi mogao da ode da ga pita, jer je zakasnio na autobus. Ide Haso i govori u sebi… Sad ću da dođem kod Muje i pitaću ga bicikl… on će me pitati šta će mi… ja ću mu odgovoriti da sam zakasnio na autobus i treba mi da odem na posao… on će reći što se nisam probudio na vreme… ja ću mu reći da mi se sat pokvario… on će meni… ja ću njemu… Ide Haso i sve tako razmišljajući stiže do Mujinih vrata. Pozvoni na vrata i Mujo izađe, a Haso ga opali šakom po nosu i reče… Ti i tvoj biciklo!!!
Strašno je živeti sa nekim koga voliš, a za po njegovim postupcima si gotovo siguran da on ne oseća isto. Ipak ostaješ gde si jer postoji neko koga mnogo voliš, ko ne zaslužuje da pati zbog tvog pogrešnog izbora. I to tako traje i traje, dok ne shvatiš da taj neko koga mnogo voliš u stvari mnogo više pati kada vidi da si ti nevoljen i da patiš zbog jednosmenrih osećanja. I tu agoniju rešiši da prekineš..
Sjajno…sto se mene tice,pobedio si u ovom zadatku!
hvala drugar… da bar nisam… 😉
Neobično napisano i dosta rečeno. Divim se tvom stilu 🙂
moje pisanje je posledica mene, ovakvog kakav jesam… 😉
Na pitanje odgovaram: znam.
nažalost… 🙁
Nekada sam i ja vozila biciklo.
Okretala sam točak, i osećala sunčeve zrake na licu.
Slobodna. Detinje srećna.
Razguljenih kolena, i lica umrljanog čokoladom.
Životinjsko carstvo.
Zbog sličica, i zbog albuma.
Crveni pony bio je moj najbolji drug, a sunce sa druge strane ulice mamilo me je u svoje daljine dok sam sanjala daleke predele i krila kojima ću odleteti daleko…daleko.
I odletela sam.
Pravo u kavez.
Mislim…nisam ja tužna… i lep je to kavez. Ima lepu hranilicu, i čistu činiju za vodu…i udoban krevet da mogu da se naslonim kada me zaboli ono mesto gde su nekada bila…
Krila.
Ne, nisam tužna… pa ja sam El Pajaco lično, umem da ispričam najsmešnije priče, i da nasmejavam drušvo. Umem i da recitujem, samo reci šta voliš…po želji.
Eto čak hodam po žici u malenom haljetku, za radoznale dajem privid da će uhvatiti malo mog belog mesa, ako se slučajno okliznem, i padnem im.. pravo u kanže, ružnih, prljavih, zlih…sa maskama svetaca.
Ali neću, neću…naučila sam i točak da vozim po žici…evo gledaj me…nije baš kao onaj moj crveni pony…ali…
Ne, nisu to suze…to mi je lice umrljano čokoladom, a oči su mi crvene od sunca, nije to od plača… upala mi samo mušica u oko dok sam tamo u mraku tražila…
Svice.
Svice, sa malim lepim fenjerima, koji svetle u mraku, one iste svice koje sam gledala kao dete, i koje nikada, nigde nisam više videla.
„Kako izgleda živeti sa nekim koga ne voliš samo zato da ne povrediš one koje ozbiljno voliš? Znaš li?“
Ne znam…samo trinaest godina živim tako…mislim da nije dovoljno da odgovorim na ovo pitanje…
Ali nisam nesrećna… srećni su svi oko mene.
A on je tako dobar čovek.
I tako odzvanja…kao prazna konzerva kad je baciš niz kaldrmu…
Ona koja mi ispadne iz korpe, kada sam vozila moje biciklo…dok nisam izgubila sebe.
Jesi li ikada tugovao za nekim koga si sahranio, koga si pokopao u lepoj maloj humki?
Ja sam jednom zaplakala kada sam tu sahranila sebe kakva sam bila, i sebe kakva sam htela postati.
Ceo jedan dan plakala, a onda ustala, svezala konjski repić, stavila labelo na usne, podigla glavu visoko, i blistala, blistala…u inat.
Ali velike devojčice ne plaču.
Posle više nisam plakala.
Gledala sam kako raste i jača to čudovište koje sam stvarala, čiji odraz nisam više prepoznavala u ogledalu.
Neka nova ja… koja se tek ponekad češala kada je zasvrbi, tamo gde su nekada davno otpala…
Krila.
Mislim da znam kako je…živeti sa nekim koga ne voliš, da ne povrediš one koje ozbiljno voliš.
Jer tako su ranjivi…poput dece…tako zavisni od mene, tako ušuškani zabludom koju sam im priuštila…iako su oni mene rodili…iz dana u dan su sve nemoćniji, i stariji…znaš kako je to, zar ne?
A on je tako dobar čovek.
I odakle mi pravo da ih povredim…da ih razočaram…da im srušim živote?
Najbezbolnije je žrtvovati se. Stisnuti se. Ćutati. Živeti dan po dan…već trinaest godina dan po dan.
U nekom drugom životu…
U jednom od onih života…
I gde otići…kako spakovati ceo život u jedan kofer…i izaći na ulicu? Bez ičeg svoga? Bez ikog svoga? Kako sagraditi svoj život na ruševinama onih života koje si ostavio? Da zjape, da te živog progutaju zbog savesti koja reže utrobu?
Pa progutaš knedlu. Govno progutaš.
Da…onaj drekavac iz tunela me je opasno zajebao.
Nikada ne bih volela sebe kakva sam postala.
Nisam htela tako.
Nisam sigurna na kojoj sam raskrsnici pogrešno skrenula…
Samo da pronađem tog svog crvenog…
Ponija.
Zavrteću pedale jako, baš jako… i neću se osvrtati…vrteću ih dok mi vetar bude udarao u lice, dok me noge ne zabole, dok ne oslepim od sunca kome ću ići u susret, dok ne osetim da mi ponovo niču…
Krila.
I biću slobodna.
Jednog dana.
I nikada više neće biti noć kao ova.
A to što peče, što žulja…ponovo će biti živo.
Prvo će lupati tiho, jedva čujno..
A onda sve jače.
I jače.
I jače.
I jače.
Srce.
Vrapčiću 🙂
Una, sestrice moja drzim te cvrsto da ne padnes dok ne izrastu nova krila… a hoce veruj mi na rec svega mi „duhovskog“ u meni !
Znam da znaš i da sam prećutao… ne trebaju mi više pitanja i odgovori, nismo u kvizu… samo zvuk… nećete nas ubiti tako lako…
Često živimo pored nekog… oni srećni žive sa nekim.
Voleti ili ćekati ljubav, lakše je nego životariti pored nekog čekajući da se promeni ono što se promeniti ne može…
Taman tako AnaM… pored nekog ili sa nekim… 😉
Šuky, ostadoh bez teksta. Oduševio si me! U bukvalnom smislu te reči-oduševljena sam. Bole ove reči
Kako izgleda živeti sa nekim koga ne voliš samo zato da ne povrediš one koje ozbiljno voliš? bole, jer znam šta znače, ali ipak mi se dopada post. M n o g o .
hvala… 🙂
Ne umem da napišem ništa tako lepo i tako duboko.
No, vic me nasmejao, i sviđa mi se kako si uradio zadatak.
neke stvari i ne mogu da se iskažu ma koliko mi reči znali… 😉
Suky sto se mene tice-pokidao si!
hvala… ne znam da li mi je drago zbog toga ili nije… možda da smo u nekom drugom vremenu ne bi bilo potrebe za kidanjem… ovako… 😉
Au Šule u dva zamaha penkalom’ reče toliko pametnioh stvari, da se nema šta dodati a ni oduzeti. A i vic je genijaln, taj obožavam, često ga na brodu pričam kolegama,ihihi
hvala… a da li je pametno vreme će nam reći… 😉
Zelim da znas da sam bila ovde.
Zbog tebe i Une, otisla sam bez reci.
Tuzna.
hvala didi… ne brini, bićemo mi dobro… kao i uvek… 😉
😉
vic sam cula slican, sa zekom. kosilicom i medom 😀 hehe
pa što ga ne ispriča… m?
Suky, ti bas umes da pomeris iz mesta !!!!!!
pa hvala dobri duše… nadam se da te nisam pomerio suviše daleko… 😉
Pa zato sto je slican, ista fora. 🙂 a i ima ruznih reci koje ne bih da koristim…nije lepo 😀
😉
Može li se tako šta životom i nazvati ? :S
verovatno mora… po moranju… 😉
SUNCE, BICIKL, TUGA, SRCE, ČOKOLADA…dobra kompozicija sveg i svačega ,treba znati nositi toliki teret ,ovo ogromno kameno srce to i savršeno dokazuje
Svako ima svoj krst… 😉
Taj teret se ne moze nikako izmeriti, ogroman je, to se jedino vidi na licu …
A na licu osmeh… 😉
Suki, ovo je bas… Moram da razmislim.
Neko je tu u nekom drugom svetu,
a ti bi da…
Uh ovaj zivot je ponekad okrutan,
Da li je to fikcija ili stvarnos?
Da li da se divim napisanom ili da te tesim?
konstatjem da je iskricavo napisano i tosecajno.
Kao što rekoh, od sažaljenja ništa… 😉
citat: „:)“