Vino i magla 3.7 (Bogdan)

7.
Bogdan uđe u kuću. Majka, čuvši ga da ulazi trgnu se iz sna i pogleda ga smešeći se. „Ju! Ja zaspala. Koliko je to sati?“ upita majka Bogdana. „Skoro će pola pet. Spavaj ti, neću ja još.“ reče Bogdan. „Šta ćeš da poneseš? Da ti spremim nešto za jelo.“ majka priđe i pomazi ga po kosi. Istovremeno kad je osetio majčinu ruku u kosi Bogdan ču i šmrcanje. Okrete se naglo i pogleda majku kojoj su već suze tekle. „Što sad plačeš?“ skoro ljutito reče Bogdan. „Ništa, ništa. To ja onako. Ništa, ništa…“ majka obrisa nos i okrete se stavljajući đezvu na plinsko špore. „Ajde, ajde. Nemoj da plačeš. Brzo ću ja nazad. Dok si rekao šta bi eto mene puškom uz brdo.“ Bogdan pokuša da je uteši.
Popili su kafu u neko vreme sedeli u tišini kad se začu automibil. Mayka ustade i pogleda oko sebe kao da traži nešto. Bogdan uze jaknu i torbu. Krete napolje. Mayka se i dalje okretala nešto traživši, ni sama ne znajući šta. Izađoše najzad napolje. „Hoćeš da popiješ kafu pre?“ majka nekako zbunjeno upita Branka. „Neću, žurimo. Neće nas voz čekati, kasnije ćemo kafenisati. Je li to sve?“ doda Branko gledajući u Bogdanovu torbu. Bogdan se zbuni „Jeste.“ „Dobro. Ajde upadajte.“ Branko uze torbu od Bogdana i ubaci je na zadnje sedište, gde sede i Sofija. Bogdan i Branko sedoše napred i kola kretoše nizbrdo prema mostu i železničkoj stanici.
Bogdan pomisli kako li će Branko primiti to kad sazna da mu je ćerka sa njim. Kako će uopšte i da mu kaže. Dok su prolazili pored škole Bogdan još jednom pogleda meste gde su se ljubili. I jako mu se ražali što mora da ide. Srce samo što mu nije izašlo na usta koliko je lupalo. Od svega po malo. Od straha i nepoznatog mesta, vojske, ljudi, komšija koje ostaju i najviše zbog Katarine. Najednom primeti kako ga nešto peče niz lice, brzo sagnu glavu i uhvati suzu.
„E pa momčino, neka ti je sa srećom!“ reče Branko i poljubi ga tri puta. U isti tren majka zaplače i Bogdan se okrete ka njoj da se pozdravi. Mayka se prope na prste i zagrli ga jako. Bogdan oseti da je to to. Da u stvari ide ko zna kad će opet videti ove ljude, majku i Katarinu. Misleći na to Bogdan zaplaka i zagrli majku. Ubrzo se seti da je i Branko tu pa se povuče i krete brisati suze „Idi bre stara… Rasplaka i mene.“ Bogdan brzo uze torbu i pope se na stepenice vagona, ulete unutra. Nakon par minuta se pojavi na prozoru uobičajeno nasmejan. Voz se trznu i Bogdan mahnu majci i Branku. Oni uzvratiše mahanjem voz polako poče da se gubi u daljini. Bogdan baci još jedan pogled i vide dve siluete kako se vraćaju prema železničkoj stanici…
Na železničkoj stanici u Novom Mestu gde je Bogdan trebao da se javi na služenje vojnog roka nije bilo skoro nikog. Nekoliko ljudi izađe iz voza i brzo nestade negde u tami. Bogdan se nameštao, upasivao košulju, popravljao cipele… Ne bi li nekako odagnao nelagodu što ne zna ni gde je ni kuda sad treba da ide. Jutro je polako svanjivalo i Bogdan se najzad odvaži. Videvši svetla iz železničke uputi se tamo. Pokuca na vrata i uđe. „Izvinjavam se. Je l’ mogu nešto da vas pitam?“ obrati se Bogdan debelom otpravniku vozova koji je bio u nekom polusnu kako Bogdan proceni. „Pitaj!“ pogleda ga otpravnik. „Kako da odavde dođem do kasarne?“ upita Bogdan stidljivo. „Prođeš kroz železničku na onu stranu“ otpravnik pokaza rukom iza sebe „izađeš na ulicu i kreneš desno. Uzbrdo! I, ideš, ideš, ideš… Samo pravo, ne možeš je promašiti.“ „Hvala, hvala vam velika!“ „Ništa, ništa.“ Bogdan se razvedri, nasmeja se i izađe iz kancelarije. Otpravnik mu nije delovao kao neko ko bi pomogao bilo kome, a eto njemu je objasnio gde je kasarna i kako da dođe do nje. Bogdan prolete kroz železničku stanicu i izađe na veliku ulicu kako mu je otpravnik i rekao. Okrete se desno i vide da se ne vidi gde ulica završava, okrete se na drugu stranu i vide isto. Ulica je bila duža nego što je mogao i predpostaviti. Okrete se i krete uzbrdo. Produživši korak uskoro stiže do velike kapije iznad koje je pisalo naziv kasarne. Zamisli se šta da pita čoveka koji je sedeo u prijavnici „Dobaro jutro.“ „Dobaro jutro“ odgovori dremljiv glas. „Imam poziv da bi trebao ovde da se javim.“ Bogdan isčupa papir iz košulje i dade portiru. Portir nezainteresovano pogleda i reče mu „Prva zgrada koju vidiš. Treći sprat.“ „Hvala!“ Bogdan se zahvali i prođe pored prijavnice nastavljajući putem prema zgradi. Pope se hitro na treći sprat i ugleda vojnika koji je sedeo na holu. Vojnik ga pogleda i Bogdan mu pruži papir. „Sačekaj tu. Sad će kapetan da se vrati, otišao je da se obrije.“ Bogdan se polako okrete i pogleda malo bolje mesto gde se nalazi. Ogroman hodnik se pružao čitavom dužinom zgrade. beli zidovi i skoro nevidljiva bela vrata izdvajali su se od mermernog poda koji se sijao kao pleh dok je nov. Na kraju hodnika se otvoriše vrata i izađoše nekoliko vojnika sa priborom i peškirima. Prođoše pored Bogdana i dobaciše vojniku koji je sedeo na holu „Gušter, a?“ Vojnik ništa ne odgovori i vojnici samo prođoše pored Bogdana. Ču se neko komešanje iza vrata gde su ušli vojnici i uskoro dugim koracima izađe visok crn čovek u majici na tregere i pantalonama, nezgrapno vukući papuče na nogama. Prilazeći vojniku na holu ovaj ustade i pozdravi ga. „Sedi, sedi Marijanoviću. Nemoj da mi skačeš tu kao zec, uplašićeš me ovako rano.“ okrete se ka Bogdanu i nastavi „A ti momak? Odakle si ti?“ Bogdan se zbuni, treba li da ga pozdravi, da pruži ruku, da da papir, da kaže… nekako gotovo da promuca „Iz Sela, to je jedno mesto pored Grada.“ „Hm… lepo, lepo. Kad si stigao?“ „Malo pre.“ „Ja sam inače kapetan Dujaković.“ reče kapetan i pruži ruku „Bogdan.“ odgovori Bogdan već sigurniji u sebe. „Marijanoviću, odvedi ga do sapvaone i reci Radošu i Goranu da mi se jave.“ Vojnik skoči sa svog mesta i skoro se prodra „Razumem kapetane.“ Kapetan otpozdravi i u dva koraka nestade u kancelariji iza vojnika. „Hajde sa mnom!“ pozva vojnik Bogdana. Bogdan uze torbu i krete za njim. Prođoše ceo hodnik i na kraju vojnik otvori vrata i uđe u spavaonu. Bogdan uđe za njim osetivši opasan smrad nogu i veliku zagušljivost. Bogdan ugleda prostoriju veličine školske sale. Sa jede i druge strane su bili metalni kreveti sa kojih su visile razne stvari i na kojima je spavalo nekoliko ljudi. „Radoše, Radoše…“ drmao je vojnik nekog na jedom od kreveta. Ovaj poluotvori oči i pogleda u vojnika pa u Bogdana. „Ajde, traži te kapetan da se javite ti i Goran.“ Vojnik ustade i pređe preko puta gurnuvši drugog vojnika koji je spavao. „Gorane.“ pozva ga vojnik i čovek na krevetu se hitro okrete kao da ga neko bocnu iglom. Pogleda kroz dremljive oči „Ajde, traži vas kapetan da mu se javite.“ Goran se istom brzinom vrati na mesto kako je spavao. „Sad ću.“ Vojnik se okrete i krete zajedno sa Bogdanom napolje. Dok su izlazili napolje Goran se prodra „Joj Milojka!“ iz sveg glasa. Sa drugog kraja spavaone se samo čulo „Šta se dereš konju! Napolje pa rži!“ „Joooooj.“ još jedom se prodra Goran, a Bogdan i vojnik su već ulazili u spavaonu preko puta. Vojnik se nasmeši, smejući se Goranu i njegovom deranju i reče Bogdanu „Evo ti spavaone.“ Bogdan uđe i ugleda prostoriju iste veličine sa istim krevetima s jednom razlikom da ovde nije bilo nikog. Bogdan ču korake iza sebe i okrete se. Vojnik je već dugim koracima prelazio hodnik do mesta gde je sedeo.
Bogdan uđe unutra i setivši se smrada iz predhodne spavaone uputi se prema petom krevetu sa leve strane, na kojoj su bili i prozori. Pored kreveta je stajala plavi metalni ormarčić, i na njemu još jedan. Bogdan spusti torbu i sede na krevet. Otvori vrata ormarčića i vide unutra nekoliko pregrada, uzduž i popreko, i jednu fioku. Vrati se na krevet i pomisli kako bi mogao da odspava malo, pitajući se šta bi trebalo sad da radi.
Sat vremena kasnije u spavaonu uđoše dvojica jednako zbunjenih kao i ona sam. Iza njih je stajao isti onaj vojnik. Oni bojažljivo ušoše unutra i Bogdan prepozna svoj strah, sad je već bio domaći. „Novajlije?“ upita ih. „Da.“ odgovori jedan dok drugi samo klimnu glavom. „Bogdan.“ Bogdan pruži ruku predstavivši e. „Zoran.“ „Dragomir. I ti si novajlija.“ „Da.“ odgovori Bogdan za deset puta mu je bilo lakše…