Vino i magla 3.6 (Bogdan)

6.
Kraj avgusta se već bližio i Bogdan je već uvelike kovao planove kako da napravi ispraćaj. Otišao je do profesora i zatražio veliku školsku salu. Razmišljao je o tome kako će unutra biti velika vrućina, ali bolje je i to nego da stolove postavlja po livadi. Rastrčao se po selu skupljajući tanjire, šerpe, kašike, viljuške, i sve druge potrepštine. Veći deo svega je uzeo od Marka, ali uvek je trebalo još po nešto.
Dok je spremao stvari osećao se nekako jako važno, razgovarao je sa starijima ozbiljno. Pravio planove i razmatrao mogućnosti, dostave hrane i pića. Nekako je bio sav veseo misleći i na to da će i Katarina biti tu. Pokušavajući da otera misli koje su sa vremena na vreme govorile da će i Smilja biti tu.
Jutro je osvanulo i sve je uglavnom bilo spremno. Mayka i Dragana su se spremale da kuvaju čorbu u ogromnom loncu. Špore je bilo napolju i one su svaki čas ulazile i izlazile iz kuće. Bogdan se umi i sede pored njih. „Ajde žene, nemojte mnogo da mi se zaradite, deder skuvajte neku kafu pa da sedemo i popijemo na miru.“ „Nemaš vremena da sediš, treba da odvezeš meso do škole i da odeš kod Marka da uzmeš kutlače…“ nabrajala je majka. „Tamo su iza kuhinje u šapajzu, videćeš ih sa strane vise!“ doda Dragana. „Polako, polako… Da se rasanim pa ćemo za poslom. Nego stavljaj tu kafu.“ Dragana veštim pokretom zahvati malo vode sipa u đezvu i stavi na špore pored ogromnog lonca pa nastavi dogovor sa Sofijom.
Bogdan odjednom oseti neobično veliku potrebu da pobegne od svega. Iako ga je radovalo predstojeće slavlje nije mogao da se otrgne utisku da pobegne od svega. Uletiće u sobu, uzeti pušku i ranac. Ubaciće nešto u njega i put pod noge… Iz takvih misli ga trgnu majka „Jesi li zvao ujaka i Zorana. Jao! Jesi li zvao Miću, nemoj mi reći da si zaboravio. Jao, nećemo više moći izaći čoveku na oči. Trči Bogdane. Ajde brzo.“ „Ma šta ti je bre? Ko sad da ide do tamo?! Trebao bi mi ceo dan da odem i vratim se…“ Dodatna tuga obuze Bogdana. Zvao je ujaka i Zorana. Ali nije se setio ni jednom Miće. Mića je povremeno dolazio kod njih i to uglavnom o slavama ili nekim vašarima, ili iznenada kad bi išao negde u grad ili već slučajno prolazio pored njih. Nikad nije promašio a da ne svrati, popije kafu i malo posedi. Mića je bio izuzetan čovek i mnogo puta je pomogao Sofiji i njemu. Uvek bi nešto doneo Sofiji, makar nekoliko kocki šećera. A sad su ga u celoj gužvi i zaboravili pozvati. Biće ljut, i to opravdano. „Jao Bogdane, kako smo zaboravili Miću?“ Sofija sede za sto naklativši se. Dragana donese đezvu sa vrelom kafom i spusti na sto, te i ona sede. Neko vreme su ćutiali. Bogdan srknu kafu i naglo ustade. „Biće šta će biti!“
Veče je već počelo da pada kad su prvi gosti počeli da stižu. Redom su čestitali Bogdanu, hvaleći Sofiju kako ima velikog sina, kako je brzo porastao… Sedali su redom i nekoliko drugara je služilo piće. Sipala se čorba, dok su ljudi razgovarali međusobno koristeći priliku… Malo se pevalo pa je stiglo meso, pa se opet pevalo i pilo. Komšija Miloš je uvek prvi započinjao pesmu, a nekoliko puta je i sama Sofija razvila grlo i opet pokazala kako divan glas ima. Sve je teklo uobičajeno. Bogdan se šetao salom između stolova, razgovarao sa svima. Šalio sa na svačiji račun.
Onda je ušla i Smilja sa majkom. Kao i prvi dan kad je video u školi, Smilja se gotovo sakrila iza majke i ništa nije govorila dok joj je majka pričala sa Sofijom. Sofija ih povede i smesti na kraj sale pitajući ih šta će da jedu i piju. Posluženje je brzo stiglo. Bogdan noseći čašu i litar vina priđe Smilji i njenoj maci pozdravljajući se. Smiljina majka obradova se hrani i piću, veselo pozdravi Bogdana dok se smilja nekako stidljivo polusedeći samo pozdravi sa Bogdanom. Bogdan doda neku šalu i ode dalje.
Mrak je već skoro padao i Smilja i njena majka su ustale sa svojih stolica i krenule ka izlazu. Pozdraviše se sa Sofijom pravdajući se da je daleko i da trebaju zavidela da stignu preko brda do kuće. Videvši ih kako odlaze Bogdan priđe i pozva Smilju da ostane, snaći će se i nekako će je prebaciti do kuće. „Matori će još malo da idu pa ćemo ostati samo mi mladi, ostani!“ reče Bogdan Smilji na uho. Smilja pogleda u majku i odmahnu glavom. Izađše napolje i uputiše se putem ka brdu. Dok su izlazili iz dvorišta škole Katarina i još nekoliko mladića i devojaka su stajali pored ograde od škole snebdivajući se da uđu, videvši Bogdana silno se obradovaše svi ga u glas vikajući. Bogdan priđe i pozdravi se sa svima. Smilja prođe pored njih i on joj mahnu. Smilja se okrete ne gledajući Bogdana više. A Katarina za tren pogleda kome maše Bogdan.
Uskoro svi uđoše u salu koja je već bila skoro poluprazna. Ostali su još samo par starih neženja i nekoliko pijanaca koje su besne žene vukle da idu. Bogdan je prilazio pijancima, smirivao ih, slušao nekontrolisane reči što izgovaraju, klimao glavom i pomagao ženama da ih iznesu napolje… Malo po malo u sali su ostali samo mladi. Pustili su Markov gramofon i neke narodne ploče sa kolima. Krenula je igra.
Bogdan priđe Katarini sa čašom vina „Valja se, za moje zdravlje“ znajući koliko ona mrzi alkogol doda „kad te molim!“ Katarina uze čašu, kucnu se sa njim i iskapi je do kraja u dahu. Bogdan je iznenađeno pogleda. Malo po malo Katarina je izgledala sve slobodnija i sve više je igrala svaku muziku koju bi pustili. Nakon skoro dva sata raznoraznih igri Bogdan priđe Katarini i ponudi joj čašu vina ali da piju preku ruku, govoreći joj je da će ih to vezati za večnost. Katarina se samo nasmeja, provuče ruku kroz Bogdanovu i iskapi čašu vina. Malo se zatetura, drugarice priđoše i izvedoše je na vazduh.
Brzo se vratila i nastavila da igra sa svima, igrala je kolo, okretala se kao zvrk brzo, da je već počela da zabrinjava Bogdana šta bi moglo da joj se desi u tom stanju. Nekoliko puta za malo nije pala preko drugih na pod. Zato se Bogdan držao blizu Katarine da bude tu i uhvati da ne tresne. Nekoliko puta je i uhvatio, a ona se smejala… Smejala se i gledala ga pravo u oči. U jednom trenutku, Bogdan se odluči iznenada joj se približi i poljubi je. Očekujući da mu uzvrati ona uradi sasvim suprotno. Iako je bila u nekom nezgodnom položaju iz kog je jedino mogla da padne na zemlju nekako se izvukla odgurnula ga i istrčala napolje. Bogdan pođe za njom, videviši je kako zamiše za ćošak škole, potrča da je stigne.
„Gde si ti pobegla?“ pitao je ozbiljno dok je prilazio sve bliže. Ona se smejala. Bogdan pomisli kako se smeje njegovom poljupcu i priđe joj bliže. Sjaj u njenim očima mu reče drukčije pa joj stavi ruku na rame, pomeri kosu lagano joj prelazeći na vrat. Neočekivano za Bogdana nije se branila, niti je pomerila njegovu ruku. Sve dok se u jednom trenu nije uozbiljila, što skoro uplaši Bogdana. Iznenada ga zagrli i poljubi ga dugačkim poljupcem. Bogdan oseti da je ovaj poljubac poseban i iznenađujuće lep. Setivši se poljubca sa Smiljom nije se mogao porediti. Bio je nekako slobodan. Bogdan se seti da su svi ostali u sali i da ga sad verovatno traže reče Katarini „Hajde da se vratimo, pitaće se gde smo?!“ Katarina se nekako rastuži i Bogdanu bi neopisivo žao što je to rekao. „Idi ti“ odgovorila je „meni se nešto ne ide!“. Želeći da se iskupi Bogdan se Vrati do nje i nastavio da je ljubi mazeći je rukama po telu. Iako se njima činilo da nije prošlo ni pet minuta, prošlo je više od sata. Zabava se utišala bez Bogdana i društvo se razilazilo kući. „Hajdemo!“ pozvao je Bogdan. Katarina je oklevala. „Ne mogu sad, biću ja ovde još neko vreme pa ću doći! Idi ti, eto mene.“ Bogdan se zapita što neće da ide. Značajno i upitno je pogledao pokušavajući da razume zašto ne želi da se sad pojavi sa njim u društvu. „Ženske stvari, eto me odmah!“ odgovori Katarina. Bogdan proguta odgovor iako je znao da nešo nije u redu. „Dobro“ odgovori Bogdan „Kako hoćeš! Čekam te unutra! Važi?“ Bogdan se okrenu, pade mu na pamet da uradi nešto pa značajno poskoči dodirujući petom drugu nogu, uradio je to još jednom sa drugom nogom. Onda se okrenu prema njoj smeškajući se. Namignuo joj je i zamakao za ugao školske zgrade. Vratio se polako pored zida da ga niko ne vidi, i sam se pitajući šta je toliko loše učinio da se krije. Naglo se ispravi i uđe u salu. Muzika je bila tiha i nekoliko drugara je razgovaralo između sebe.
„OOOooooOOOooo… Pa gde si ti Bogdane? A? A?“ dobaci jedan podižući obrve značajno. „Evo me! Što ste rasterali ljude?“ okosi se Bogdan kao strogo. „Pa i mi se spremamo da idemo. Kasno je već. Baš smo se pitali šta da uradimo?“ „Ma ništa, ako vam se ide begajte.“ reče Bogdan misleći kako bi bilo dobro da odu pa bi mogao još neko vreme da provede sa Katarinom. „Pa ne moraš baš toliko brzo da nas teraš!“ „Ajde, ajde. Dosta ste popili i pojeli, vreme je da se naplati. Da vidimo koliko su ova dvojica napravili računa?“ Bogdan pokaza rukom na dovjicu drugara koji su spavali za stolom. „Opa, piši ovde i usluga prenoćišta! Ajde ustaj!“ prodrma ih Bogdan dok su se ostali smejali. Polako svi izađoše napolje, zaključaše salu i kretoše prema dvorištu. „Idite vi, sitći ću vas.“ reče Bogdan „Zaboravio sam neke stvarčice! Sad ću ja.“ Bogdan se brzim koracima vrati preko dvorišta otključa salu i ulete unutra. Stade pored prozora gledajući napolje kako drugovi zamiču za prve školske borove. Polako izađe napolje i zaključa salu. Strča niz stepenice i u par sekundi nađe se iza škole, radujući se u sebi neizmerno.
Iza škole nikog nije bilo. Samo mesečina. „Katarina! Katarina! Katarina!“ Bogdan pozva nekoliko puta pitajući se šta joj se desilo. Popila je nekoliko čaša i Bogdan se ozbiljno zabrinu. Zagleda se uokolo da nije pala u neki od grmova. Nije je bilo nigde i Bogdan oseti neko razočarenje. Vrati se na mesto gde su se ljubili i sede na zemlju. Magla se polako spuštala…