Vino i magla 2.7 (Katarina)

7.
Čulo se tapkanje koraka napolju, nešto jako udari u kola i koraci se udaljavaše. Katarina proviri pored zida i ugleda tri prilike kako se udaljavaju uz brdo teško i polako se vukući. Jedna od prilika je nešto mahala rukama i izgleda, objašnjavala nešto drugim dvema. Okrete se i ugleda Bogdana kako prođe pored nje i ode uz stepenice u mlin. Pokuša da ga uhvati za ruku ali promaši i on u trenu nestade iza zida. Voda koja se nalazila u baricama i ponegde tekla ispod mlina obradova je i dade joj ideju. Brzim potezom ubaci Bogdanovu majicu u jednu i smoči je celu. Iz druge zahvati nekoliko puta rukama i umi se. Koliko je mogla opra i telo hladnom vodom. Strese se sva i izlete napolje, osećajući se mnogo bolje.
Izađe uz stepenice i ugleda Bogdana kao traži nešto. On je primeti kad je ušla i pogleda je. Ona mu uzvrati upitnim pogledm. Bogdan ugleda majcu u njenoj ruci i zatraži je pokretom ruke. „Dobićeš je drugi put!“ Odgovori Katarina. „Zašto smo bežali?“ upita je Bogdan. „Ne znam!“ I sama se zapita zašto je bežala i ne nađe odgovor, pre ili kasnije moraće reći svima, ako bude htela da se uda za njega. „Uda?!“ pomisli, seti se starog kreveta i njegove majke. Nema šanse da bi mogla da legne na onakav krevet. Mora biti da ga nisu prali decenijama.
Bogdan je i dalje gledao upitno. Ona slegnu ramenima „Treba da idem kući, da kažem ocu da su se kola pokvarila.“ „Nisu se pokvarila, samo je pukla guma. Rasekla si je na kamen. Zameniću je! Imaš rezervnu i ključeve?“ upita Bogdan, ona samo slegnu ramenima. „Imam ključeve, kako bi upalila kola da ih nemam. Valjda imam i tu rezervnu gumu. Šta će sa njom, da lepi na ovu. Lepka nema.“ Pomisli Katarina. Bogdan navuče košulju i izađe napolje. Dođe do kola i značajno ih pogleda. „Ova više neće moći nikud!“ reče Bogdan i udari nogom u puklu gumu, „Hajde pomeri kola malo napred. Ovde ne može da se stavi dizalica.“ Katarina ga pogleda, zapita se kako će da ih pomeri kad ne mogu nikuda i koja dizalica. Viđala je dizalicu pored tetkine zgrade i ne misli valjda…
Ništa, Katarina prođe pored i uđe u kola. Pogleda upitno Bogdana, on joj klimnu glavom i pokaza rukom da okrene ključ. Ona stisnu gas, okrete ključ i kola skočiše napred, glava joj polete unazad i ona pusti ključ. Automobil još jednom poskoči i naglo se zaustavi. Katarina udari bradom u volan, skliznu preko njega i raseče usnu. Ruku nekako savi ispod volana i ogreba je. Brzo povuče ruku nazad i uhvati se za usta. Krv krete preko ruke. Ona otvori vrata i izađe napolje. Otvori zadnja vrata i uvuče se unutra i dohvati peškir koji je bio na jednom kraju jako prljav. Okrete ga i stavi na usta. Tad oseti Bogdanove ruke na svojim bokovima pa se polako izvuče napolje i okrete ka njemu. On se smeškao! „Nije smešno!“ promrmlja nerazumljivo.
Bogdan se okrete, uze torbu i iz nje izvuče jaknu. Katarina se zapita, šta radi? Okrete jaknu i iz malog džepića na njoj izvuče neki zeleni smotuljak. Izvadi nož iz pantalona i reče joj „Baci to!“ Raspori onu zelenu krpu i izvadi beo zavoj. Katarina sa iznenađenjem i zahvalnošću uze. Spusti peškir na kola i stavi zavoj na usnu. „Hoćeš rakije, imam, da ispereš to?“ upita Bogdan. Katarina odmahnu glavom. „E ljudi kako se udari tako?“ zagleda se Bogdan u nju, priđe bliže i pomeri joj ruku. „Ajde nije ti ništa! Proći će to čas posla.“ Katarina oseti kako pobesne u sebi i poželi da ga mlatne preko usta da vidi kako to nije ništa.
On se u trenu okrete i sede u kola na mesto vozača. Čulo se kako nešto pomera, onda izbaci telo napolje i ramenom gurnu kola napred. Kola kretoše nizbrdo i Katarina se uplaši da će mu kola pobeći i survati se negde niz put. Pretrnu u momentu kad Bogdan spretno uleti u kola i crvene lampice pozadi na kolima zasijaše. Kola pređoše još nekoliko metara i zasutaviše se. Čulo se pucketanje ručne kočnice i gepek se otvori. Bogdan izađe gledajući u nju. „Boli li te?“ priđe joj i zapita je. „Boli!“ odgovori Katarina već osećajući kako joj usna postaje sve deblja. Bogdan je pomazi po kosi i njoj neobično mnogo prija taj njegov pokret. Sva se nekako rastopi. „Proći će! Evo da poljubim, ima da nema više!“ nasmeja se Bogdan i uhvati je za vrat. Ona skide zavoj i pogleda prema njemu. On se sagnu i blago joj dotače usne. „Eto! Je li sad bolje?“ upita je. Ona zaklima glavom sva nekako radosna, ovaj poljubac joj se svideo više od sveg do sad. Pomisli u sebi kako ga zaista voli. Krete ka njemu da ga zagrli. On se već okretao na drugu stranu i ona nekako stade na njegovu nogu, oseti kako pada. Jauknu kad oseti njegovu ruku ispod sebe. „Šta ti je, bre Katarina?!“ Ona se bolno nasmeja i pomisli kako je zaista mnogo lep i koliko mnogo ga voli. „MMmmmMmmm!“ htede da kaže da ga mnogo voli ali oseti kako reči ne izlaze već samo neko mrmljanje. Bogdan se nasmeja i doda „Da, da… I ja tebe!“ poljubi je malo iznad čela i lagano je spusti na zemlju da sedne. „Nemoj da mrdaš više, važi?“ Katarina klimnu glavom pokušavajući da se nasmeje.
Bogdan se okrete i otvori gepek. Zavuče se unutra i ču se kako nešto prevrće. Izvadi neku veliku dasku i stavi sa strane. „Šta će mu daska?!“ pomisli Katarina dok je Bogdan vukao napolje rezervnu gumu. Spusti je pored kola i opet se zavuče unutra. Izvadi neku kutiju i neke sprave.
Prođe pored kola i spusti ih na zemlju. Nešto krivudavo mu ostdade u ruci. Bogdan zavrte spravu u ruci i sagnu se pored točka. Zabode ga negde i ču se neki lim kako otpade sa točka. Okrete još jednom spravu, zabode je, jednom rukom je pridrža i nogom je podupre. Nešto zaškripa i to ponovi nekoliko puta. Odjednom ode do mlina uđe unutra i vrati se sa nekom debelom daskom. Poturi je pod automobil, ubaci neku spravu i zavitla njome. Kratko zatim Katarina vide kako se prednji deo kola podiže. Uplaši se da će se kola preturiti na stranu, ali ništa ne reče. Uze opet onu prvu spravu i opet sa njom nešto vitla. Katarina tad vide kako spade točak i pomisli u sebi „Moj čovek!“, zadovoljno se smeškajući na te reči nekoliko puta ih ponovi u sebi.
Bogdan gurnu bušan točak u stranu i dohvati onaj koji je izvadio iz gepeka. Namesti ga i poče vraćati šrafove u točak. Opet je nešto vitlao, cimao nogama, opet vitlao, drmusao. Onda izvuče dasku i baci je preko puta. Katarina oseti kako je usna peče i kako krv polako prestaje da teče. Bogdan se u nekoliko koraka doskakuta do nje i pogleda je. „Kako je?!“ Katarina samo slegnu ramenima. „Biće bolje. Možeš li da voziš?“ Katarina potvrdi klimanjem. „Pa da idemo onda, mrak već polako pada.“ Katarina pomisli kako joj se nigde ne ide. Kako bi zauvek ostala tu da sedi gledajući ga. Videvši njenu neodlučnost Bogdan upita „Da siđemo do reke da se okupamo? Mnogo je sparno.“ Katarina se oduševi ovim predlogom. „Ja ću da vozim ako ti ne možeš!“ pogleda je upitno. Katarina mahnu glavom.
Bogdan časom ubaci stvari u kola i nađe se na vozačevom mestu otvarajaći suvozačeva vrata. Katarina uđe i sede na mesto još uvek pridržavajući zavoj na usni. „Da, vidim?“ reče Bogdan. Katarina pomeri zavoj i sama pokuša da se vidi na retrovizoru. Usna je već bila dobrano natekla ali je prestala da krvari, dok je ruka bila skoro sva krvava. Bogdan pusti ručnu i izbaci kola iz brzine. Kola lagano kretoše niz neravan put izbrazdan mnogim traktorskim prolascima. Katarina pogleda u Bogdana kako pažljivo okreće volan sav se unoseći u put isred sebe. Činilo joj se kao da su zajedno hiljadama godina. Kao da ga je oduvek znala i da će ga zauvek znati. Bila je sigurna da je to to. Da je on taj pravi. Onaj o kome je toliko čitala u knjigama, onaj o kome su sve starije žene pričale. On se brzo okrete ka njoj osećajući na sebi njen pogled i nasmeja joj se. A ona dobi silnu želju da ga zagrli, da ga ne pušta, da ga ljubi do sudnjeg dana. Da zauvek bude tu. Da se nikad ni za tren ne odvajaju. Ponešena tim osećajem samo se blago nagnu ka njemu i nasloni se na njega. On skide jednu ruku sa volana i prebaci je preko nje. Katarina mu zahvali u sebi. Sve se sklopilo. Činilo joj se kao da putuju pravo u bajku. Kao da ih dole na kraju puta čeka njihovo mesto u koje niko neće moći da kroči, i da će njih dvoje u tom mestu ostati zauvek…