Milena (8)

8.

Mislim da mi je srce bilo slomljeno. Tako je bar izgledalo. A hteo sam da je pitam da budemo zajedno i sve to… Baš glupo. Pisao joj pisma. Dugačka. A onda mi nije više bilo ni do čega. Stvarno. Postao sam totalno depresivan. Išao sam na posao i vraćao se a da to nisam ni primećivao, iako sam tada radio na građevini kao fizikalac i to po deset-dvanaest sati dnevno. Nije bilo dugog posla, a i dobro se plaćalo… Sve mi glupo. Prestao sam i da čitam… I da gledam zvezde i mesec. Sedeo sam ispred televizora, a ni njega nisam gledao, nego onako samo buljio u njega.

Mnogo posle toga opet je sretnem, i opet kažem sebi… Ćuti, okreni glavu, pokri se ušima…

Priča ona opet, ja uglavnom ćutim. Sve ide sjajno kod nje. Završila višu školu, pa sad radi u banci. Sama se izborila, radila i davala ispite. Otac se razboleo, pa se ona stara za sestre i majku. Pa je sva lepa, ali onako neprirodno lepa. Ista kao one devojke koje nemaju ništa na licu. Ni rupice, ni bore, ni jamice, čak ni traga od neke bivše akne. Sve ravno i glatko k’o led. Celo lice u istoj boji. Kosa joj sva uvijena i ofarbana u istoj nijansi. Sve neka odela. Bela košulja i neki kao gornji deo od odela, kratka sunknja do kolena. Sva onako poslovna žena. I one odvratne i grozne ogromne naočare za sunce. Ne ide to. Sve sjajno?! Znam te bre. Znam kako dišeš, rekla si mi. I samo čekam da vidim šta to nije u redu. Ja ćutim. Kažem tu i tamo po neku. Dobro je. Radi se, živi se, i tako… „Imaš li nekog?“ pita me. „Nemam“ rekoh, „nešto sam sav turoban pa devojke beže od mene. Ne vole me baš. A i one što nađu da sam interesantan ubrzo odustanu.“ Ona se iznenadi, kao „što to“ i širom otvori oči od čuđenja. Zna me. Vidim da me zna. „Ma od kud znam šta im je. Verovatno je do mene. Ne trudim se dovoljno, i stalno sam nešto mrzovoljan, pa me izbegavaju. A šta je sa onim tvojim?“ Aha! Tu smo. Nešto se snuždila. A meni srce hoće da izađe na nos. Nije mi to trebalo. Znao sam da je priča išla otprilike ovako. Naišla je na lika koji joj je pričao bajke, a ona ih jako voli, znam to, i ja sam ih pričao. Ispričao joj je čudnu priču sa hapy endom, i ona je pristala, jer voli takve priče. Šta ćeš kad voli čudne priče i bajke… I onda je sve bilo kao u bajci, i pokloni, i ogledala, i kočije, i sve to. A onda joj je rekao kako je zaboravio da joj napomene kako ima ženu i dvoje dece, ali da to i nije toliko važno sve dok se njih dvoje vole. Sigurno tako nešto, ako ne i gore. I ona se našla u šumi iz koje ne može da se vrati, niti može da nastavi da živi u toj šumi laži. Pa je stala i tu ostala. Bolje je i neko nego samoća. Nije ona devojka za samoću.

A srce samo što ne iskoči, ozbiljno. Da ga tada snime, verovatno bi bio neki medicinski fenomen. Prebacim odmah temu. Da ne boli toliko baš. „Šta ima u tom i tom gradu, gde je ostatak ekipe?“ i tako… Glupa pitanja, ali dobro dođu ponekad. Ona se odmah razveseli, videla je onog čupavog, pa je videla brku… I sve tako… Ali nema više onog oduševljenja, i nije to više ta priča, znaš. Sve je sad nekako gluma. Zna me pa mi ugađa. Zna šta volim da čujem pa me gađa pravo po sred čela.

Snuždi se na tren, kao da će da zaplače i onda se suzdrži, jako se suzdrži. Mogao bih da je dotučem i svašta da joj uradim. Da se osvetim, kao. Ali nisam ja takav. Meni je žao kad je vidim tako nesrećnu a više ne može ni pošteno da se isplače, kao što je to pre radila. Kad sam joj pričao Romea i Juliju njoj se jako plakalo i ona je prosto stavila ruke na lice i plakala. Plakala je koliko je volja. Sad ima skupu šminku pa ne ide da suze kvare ceo taj izgled. Mogao bi da kažem tako nešto, ali neću. To bi je baš povredilo. Mada mi dođe ponekad.

nastaviće se…