Milena (7)

7.

Uglavnom. Rasturi se škola. Novi grad, za mene, novi grad za Milenu.

Dođe ona kod sestre za jednu novu godinu. Kao nismo se videli sto godina, da se ispričamo i tako dalje…

Ljudi, znate šta ću da vam kažem!? Nisam prorok. Definitivno nisam prorok, kao oni pravi proroci. Ali tačno znam kad će da se desi sranje. Kao onda kad sam celu veče govorio ortacima da će se desiti sranje, ali mi nisu verovali. „Ljudi, desiće se sranje, garant!“ A oni me još zezaju. Sranje je rat i sve oko nas, šta bi još moglo da se desi. I sve tako. I odemo u diskoteku, i potučemo se sa nekim ludacima… Sutradan, jedan razbijena njuška, jedan isekao obrvu, razbio glavu.. Skroz smo bili propali…

Pa tako… Kad mi je sestra rekla da dolazi Milena, znao sam da će biti naopako. I kažem sebi, idi negde, pravi se da imaš neki neodložan posao, idi lutaj šumom, juri čavke. Nisam. Ostao sam i sačekao je.

Sve je počelo lepo. Grudvali se, pravili sneška, išli u diskoteku, blesavili se. I pre nego što će da ode, kaže Milena kako ima dečka i kako su ozbiljni, kako joj kupuje poklone i sve to. „120 maraka šminku za rođendan i neke kožne čizme.“ A znam je. To je gadno, mnogo gadno kad te neko zna. I još pazim mnogo šta ko priča, jer sam čitao neku knjigu… Nije važno. Uglavnom jako sam skoncentrisan kad neko priča, naročito ako mi je stalo, i sve snimam u glavi. Kao neka traka. I onda kad mi volja samo premotam i znam sve šta je ko pričao. Ozbiljno. Čitao sam da je to fotografsko pamćenje, ali nije tako kod mene, kod mene je celokupan video zapis, sa sve osećajima i mojim mislima, kao i napomenama koje sam tamo stavio. Znate. Ponekad me to nervira. Zato što baš svašta pamtim, a ponekad dobro dođe, kao u školi, nikad nisam učio, samo sam pamtio ono što su profesori pričali i uvek imao dobre ocene. Znam da joj se jako svidela šminka od 120 maraka a da joj se kožne čizme i nisu tako mnogo svidele iako su verovatno bile daleko skuplje. OK. Sad. Znam ja da devojke mnogo vole poklone i sve to. I ja sam njoj svašta poklanjao. I minđuše, i narokvice, i brojanice, i školjke, mnogo je volela školjke… Jednom sam u nekom manastiru kupio neki krst sebi i njoj, isti. Običan, ispletena pertla. Još uvek ga nosi.

Ali opet. Mene je to tako pogodilo, da nisam mogao sebi da dođem nekoliko godina. Stvarno. Stalno kad bi se toga setio bila mi je neka muka u stomaku i glavi. Sutradan je otišla. Sela u svoj autobus, a ja i sestra u svoj. U autobusu muzika… „Milena, milena, milena, ja nisam želeo kraj“… Došlo mi da izudaram onog vozača i da izađem napolje i odem da me više niko nikad ne vidi. Sakrijem se u neku pećinu i sačekam sudnji dan. Znao sam da nije trebao da se vidimo, ali đavo ti ne da mira, i stalno te čačka. Lukavac je on, uuuu, i to sam pratio i otkrio. Neće on da ti kaže, ajd sad ubi nekog ili ajd skoči sa litice, i ti uzmeš pištolj i bam ili skočiš sa litice. Jok! Zna on lukavac da skoro niko na to ne bi pristao. Nego ti dodaje po kap gorčine svaki dan. Samo malo, tek toliko da ti zagorča sve. I tako stalno. Svaki dan. I onda kad si ti već pečen i polako pucaš po šavovima, e onda te uvede u sitaciju i ti se iskališ na nekom skroz nedužnom, i onda se godinama jedeš zbog toga. Pukneš, ali ne tamo gde treba nego skroz negde bez veze… I onda ti se smeje… Lukavac. Onako podlo i obešenjački… Samo da te još više iznervira… A kad se iznerviraš onda si njegov…

nastaviće se…