Milena (4)

4.

Uskoro je Milena pozvala moju sestru, pa su otišle u sobu da nešto gledaju, pričaju i kikoću se. A ja i njen ćale smo ćutali. Kasnije smo ručali. I brzo je počelo da se smrkava. Vreme je prolazilo jako brzo. Nikad ni pre ni posle nije išlo tako brzo. I sestra mi je nekoliko puta šaptala da bi trebali da idemo kući, da će se majka brinuti i sve to… A meni se nije išlo. Hteo sam da vidim da li će Milena još koji put onako da zasija… Ali nije. Pa smo na kraju otišli kući, kad je sunce već zalazilo za suprotno brdo.

Došao sam kući i legao u sobu. Posle je došao mlađi brat, ali je on brzo zaspao. A ja sam ostao skoro do ujutro da razmišljam zašto je tako svetlila.

Prvo. Mislio sam da je zbog sunca. Ali nije. Sunce je bilo meni iza leđa. I tamo nije bilo prozora, već pored ulaznih vrata. A da se odbio odsjaj od nečeg, nije bilo moguće jer u dvorištu nije bilo ničeg sem neke stare vinove loze i nekog drveća.

Drugo. Ulazila je i njena majka i izlazila, i sestre, pa nisu svetlile.

Treće. Ne sećam se sad šta je bilo treće, ali je bilo isto tako nešto jako logično.

Samo znam da me to dotuklo. Baš me razbilo. I sve se preokrenulo. Nije mi bilo jasno, uopšte, zašto bi se meni tako nešto i desilo.

Onda smo se videli još nekoliko puta. I pričali o svemu i svačemu. Išli zajedno na kupanje, tad sam vodio i sestru. I to mi se svidelo. Došla bi Milena pa bi se zajedno kupali i pričali svašta. Ja sam baš voleo da je slušam kad priča. Sva se nekako uživi u priču, i zanese se skroz. Zapeni, zafrflja i skroz se zbuni koliko se uzbudi dok priča nešto uzbudljivo. Kod nje je sve bilo uzbudljivo. Pa se smeje celim telom, i maše glavom, kao, kako je to neverovatno… To što ona priča, i kako je smešno. Ponekad i jeste bilo jako smešto. Mada je meni samo bilo zanimljivo da je gledam dok priča. Tako me je to opuštalo da bi na trenutke zaboravio da išta drugo postoji. Neki baš čudan osećaj. I ja sam pričao. Nije da nisam, ali ona to bolje radi, a i voljela je da priča pa sam je uvek puštao. A baš je voljela da priča, kao da nikad do tada nije pričala, a sad je našla nekog ko će da je slušta, i to sa pažnjom (ja uvek slušam sa pažnjom, ona to nije znala), pa je pričala stalno. I uvek se tako zanese i smeje se… Uh! Baš me je to razbijalo.

Pazi, jednom smo ostali na plaži malo duže i već je skoro pao mrak, i nju je zanimalo nebo i zvezde i sve to šta ima gore. A ja ništa nisam znao o tome, pa sam skrenuo temu na nešto drugo a ona se nije ni osetila da vrdam. Zato sam kad sam došao kući našao neki stari Atlas, ili Enciklopediju, i tamo pročitao sve o zvezdama i mesecu i planetama. Sve sam skoro naučio napamet. Bila je i neka karta severne hemisfere i neba, i južne, mislim, zvezda koje se vide sa severne hemisfere. Učili smo to u školi, ali me nije posebno zanimalo. A sad, sad sam naučio skoro sve napamet. Pa sam izneo Atlas napolje i buljio u zvezde noćima da nađem Velikog Medveda i Malog i Severnjaču… i sve ostalo. Okretao sam Atlas na sve strane. Sve sam ih našao, mislim zvezde. I kad sam bio siguran da sve znam i o tome, jer je ona mislila da ja sve znam i uvek me je nešto pitala da joj objasnim, onda samo lukavo udesio da isto tako ostanemo do kasno, pa sam joj pokazivao Severnjaču i Medvede i Oriona… I sve. Čak sam izmislio da ima i zvezda kojoj ne znaju kako da joj daju ime pa sam predložio da se zove kao ona, Milenionintis Zvezdus… Baš se tad smejala…

I sve sam tako radio… Čak sam i unapred spremao šta ću joj reći. Pročitam neku knjigu ili priču, a brzo sam čitao i shvatao, za dan pročitam knjigu koju drugari ne mogu za mesec, tad sam počeo i da čitam, i onda joj prepričam. Ali morala je biti neka neobična ili čudna priča, te je najviše volela. Pa sam onda i na obične priče dodavao nešto svoje, izmislim, toga mi bar nije nedostajalo. Mislim mašte… Znate, jednom sam joj pričao o mesecu. U Atlasu sam video nazive pustinja na mesecu, kao ovo more, ono more, i sve tako… Znao sam da tamo nema ništa sem prašine, ali joj ispričam kako tamo imaju mora koja su tek nedavno otkrivena, samo što amerikanci nemaju opremu da zaone u njih, i da ih istraže da vide ima li života, i sve tako… To joj je bilo baš čudno, i zanimljivo. A gledala me kao da sam došao sa neke druge planete… Zadivljujuće.

Nismo se nešto muvali ili se ljubili, ili tako nešto. Ne. Ni držanje za ruke. Nije nam ni bilo nešto do toga. Nisam ni pokušao da je poljubim ili tako nešto, čak ni u obraz. Samo bi se rukovali. Možda smo bili suviše mladi ili šta već. A jako mi se sviđala. Uuuuu, baš, baš mi se sviđala, da sam ponekad hteo da je pojedem. Ali bukvalno. Da otkinem parče obraza i pojedem. Zamislite to. Ne bi joj se svidelo garant. Ali tako sam zamišljao. Ne bi se svidelo ni meni, sigurno.

nastaviće se…