Milena (3)

3.

Davno pre toga, godinama, sestra me pozvala da je otpratim do jedne drugarice na slavu. Drugarica je bila suviše daleko i trebalo je proći kroz šumu i preko reke, i kroz razne gluposti… Ja sam znao put, a sestra nije… U stvari, pristao sam, pošto me je majka vaspitno nagovorila, pretnjama. Sestra je mlađa od mene dve godine i išla je zajedno u školu sa tom drugaricom. Ja sam bio osmi razred a one šesti. Nikad mi se nešto nije sviđala, mislim, ta njena drugarica. Deca. Samo neko kikotanje, i glupiranje… A sestra je OK lik. Uvek je vodila računa o meni, i nameštala mi košulju ili majicu. Vikala na mene kad bi mi pertle bile odvezane, ili tako nešto. Mnogo pametna. Čitala je sve što joj je palo pod ruku. Nije uopšte bila u tom fazonu skupljanja lutki, krpica i ostalih stvari. Mislim da nikad nije naučila da igra lastriš i sve to. Tek u petom je stekla prvu drugaricu, pošto je promenila školu. Malo je to bilo čudno, uopšte nije bilo devočica njenog godišta u našem kraju, a i nije se mnogo zanimala da se druži sa starijim ili mlađim… Jednom je čitala neki kuvar, pa je svaki dan nešto kuvala. Kako se majka oduševila kad je sestra počela da se zanima za kuhinju. Od tada je postala miljenica cele familije, i niko je više ni za šta nije dirao. Još kad je u školi počela da dobija petice, to je bio kraj svih njenih muka. Mogla je da radi šta hoće, mada ona skoro nikad nije radila nešto što ne treba.

I tako smo došli, nakon majčinih pridika da trebam da čuvam sestru, i da sam ja stariji i sve to… Majke to nekako ozbiljno shvataju. Čudne su mi po tom pitanju. Pa čuvaću je, nego šta ću, i da mi ne kaže. Ima svakavih ludaka. Naročito oni Veselinovići, oni su svi totalni ludaci i manijaci. I tako smo došli. A Milena, tako se zvala, nije bila tu. Negde je otišla, da kupi nešto ili da donese. Njena majka nas je dočekala i sve sa osmehom, i ljubazna. Lepo se vidi da je ljubazna. Ćale je nešto promrljao i pružio ruku. Dok sam ja razmišljao koliko ćemo ostati ovde i kako što pre da odemo. Nije mi se ostajalo. Bilo mi je malo turobno i mučno nekako. Sve to. Mala kućica, i stolovi lepo namešteni za slavu, sa novim mušemama. Ali tužno. Ne znam zašto. Možda zbog ćala, on je bio sav nekako tužan i zamišljen. Ništa nije govorio, osim ako bi ga nešto pitao. Ja nisam imao ništa da ga pitam. Mi smo došli ranije, taman na doručak, pa da se vratimo pre mraka, kako je majka rekla kad smo pošli. Još uvek nikog nije bilo na slavi. Samo njena majka što je stalno govorila… „Sad ću ja“, a onda bi opet negde nestala, nešto nosila ili donosila. Mnogo ljubazna i nasmejana. Baš dobra… Mnogo dobra…

Sedim tako i gledam u njenog ćala, a on se ne pomera. Još dve devojčice, sestre Milenine, sedele su na krevetu i gledale, smeškale se, nešto došaptavale, i on ništa. Niti da ih pogleda ili nešto tako… Samo sedi i gleda nešto u sto. Kao da me se stidi. Ne znam zašto bi?! Što bi se mene stideo? Možda mu nisam lepo čestitao slavu… Ko zna… Onda je ušla majka i rekla da je Milena stigla i da će sad. Pogledao sam napolje da vidim da li dolazi. Ali nije. Pa sam opet okrenuo glavu na stranu i gledao vetrinu. Sedio sam baš preko puta ulaznih vrata, u kuhinji. Sa ulaznih vrata se odmah ulazilo u kuhinju. Levo je bio neki krevet – kauč, pa onda šporet na drva, pa sto uza zid sa tri stolice pa neki regal ili vetrina jako stara, i onda ulaz u drugu sobu, i u krug – tu smo. Ja sam sedeo na toj jednoj stolici a njen ćale na drugoj bliže šporeta. Devočice i sestra, moja sestra, na krevetu.

Pogledao sam napolje i video da Milena ide preko dvorišta, brzim i dugačkim koracima. Pre mi je onako mršava i koščata izgledala kao neka čaplja, ali sad nije. Kosa joj je viorila na sve strane iako nije bilo vetra, prirodno plava, svetlo plava, jako svetlo plava. Nikad nisam voleo plavuše… Ni danas. I sve tako se nešto klatila i gledala u noge. Valjda da vidi kako korača. Da ne stane kako ne treba i padne. Onda je došla do vrata i ugledala me, malo se zbunila. Znala me od pre, i ja sam nju, ali me verovatno nije očekivala, ili jeste. Ne znam sad. Osmeh nije skidala sa lica.

Ne znam kako se to desilo. Posle sam razmišljao o tome, reći ću vam to kasnije. Znam da mi nećete verovati, ja vama ne bih verovao kad bi mi ovako nešto rekli, ali ću vam ipak ispričati. U tom momentu kad je stala na prag vrata, nekako se, kako je ulazila, oko nje stvorilo kao neka aurora i ona je bila skroz prozirna. Ozbiljno. Nekako, samo sam video njen osmeh, oči i lice, a sve ostalo je nestalo… Ne znam kako da vam opišem. Kasnije sam to video na filmovima. Samo što su u filmovima takve obično bile neke gadure ili veštice. A ona nije. I u tom trenutku sve se nekako usporilo. Stvarno vam kažem. Pamtim to, svaku sliku i danas… Prišla je mojoj sestri i pozdravila se sa njom, poljubila je u obraz. Ali nekako nije skidala oči sa mene. Čak i kad je sroz okrenula glavu od mene. Onda je ustala i prišla mi i pozdravila se sa mnom. Ustao sam, pružio joj ruku, čestitao slavu i sve to… Onda se okrenula i ušla u sobu… „Sad ću ja“… A celo vreme, oko nje kao neka aurora, i sve nešto svetli, kao svitac ili tako nešto. A podne je bilo skoro. To me baš oborilo s nogu. Pa sam se pridružio njenom ocu u buljenju u sto. Jako čudno, znate. Nisam očekivao tako nešto. Baš sam bio zatečen, a to se ne dešava često.

nastavice se…