Možda smo samo zreliji i uviđamo besmislenost objašnjavanja ušima koje imaju zidove. Pa zato ćutimo i ono što bi smo trebali reći. I ne samo reći nego vikati koliko nas grlo nosi, dozivati.
Možda više nema ni snage ni volje za novi početak. Možda si samo daleko. Dalje. Najdalje. I sve što nam ostaje su sećanja da bilo je. Smešan tračak nade da bićemo.
Život ima svoje planove u koje se često mi sami ne uklapamo. Ni sami ne znajući od kud smo tu. I sada. Zašto smo sa tim ljudima?! Zašto nismo tamo gde naše srce želi da bude?! I zašto ne gledamo lepotu koja najviše prija našem srcu?
Možda samo starimo, i uviđamo da biramo puteve i ne znajući da smo ih izabrali dok ne vidimo sebe da hodamo njima. Ne shvatajući ni razlog ni svrhu puta kojim koračamo. Ostavljajući sebi premalo vremena da na raskrsnicama pogledamo znakove.
Možda samo razmišljamo, gubeći se sve više u kalkulacijama šta bi smo, ne živeći više trenutke, već ih besmisleno čekajući da dođu. Sami od sebe, od nekud. Da nas pronađu i povedu za sobom. Da taj tračak nade u pepelu se ponovo razbukta u vatru. Čekajući spoljne uticaje na naše unutrašnje biće. Apsurdno.
Možda samo smo drugačiji, vremenom. Utihnuli. Uhodani u stvarnost koja nas primorava da živimo protiv sebe. Za neki drugi dan. Ne ovaj.
Šuki, dušo, ni na um mi nisi pao kada sam stavila one pesme koje su izazvale ovo tvoje razmišljanje. Ni ti ni tebi slični. U porodici i to bližoj imam takve sudbine koje delim sa njima svim srcem. Jednostavno slušala tv, kritikuju, slušala radio, kritikuju, na fb sve neki iz Pariza, londona pljuju po nama,ovde na komentarima našim naletim na nekulturne u autobusima, na drogirane u apotekama, svuda je lepše, bolje. I setim se pesme koju sam pisala povodom jedne koja je dogurala do finansijskog direktora moje firme a nije odavde, sve joj nije valjalo, svi smo bili nekulturni i sl. i stavila pesmu. Molim te ako sam te i trun povredila oprosti.Na takve slučajeve poput tvog i mnogih drugih, nisam mislila.Ma ne, nije mi ni na um palo.
Ma šta ti pada na pamet teta duka…
Pravdu da govorim ne znam o kojoj pesmi pričaš, i veruj mi ovo pisanije sigurno nema veze sa njom.
Da si ti meni živa, zdrava i uzbrdo brza… ostalo ćemo lako.
zagrljaj za tebe i ne sekiraj mi se mnogo…
Uh, hvala milom Bogu. Nasekirala sam se dete kao niko moj.U stvari neznam kada sam se tako nasekirala kao kada sam pročitala tvoj post misleći da je to odgovor na moju pesmu Branim zemlju ili tako nekako pre neki dan. Ljubim te u tu lepu kosu. Kamen si mi svalio sa srca a i pritisak će mi pasti.Ionako je skočio Bogu pod oblake.
Samo se opustite i dišite… a svet nek ide svojim tokom.
Dubokoumno, tera na razmišljanje. Tri puta sam čitao, i svaki put došao do drugačijeg zaključka, preispitujući sopstvene doživljaje vremena’. (p.s -rekao sam samo da tera na razmišljanje, ne da sam ja razmišljao 🙂 )
Hvala drugar… 😉 ne treba zamarati glavu sa svim i svačim baš…
Sve je moguce, ali je sigurno da ti dobro pises. 🙂
sve je moguće, pa i to da dobro pišem… 😉
Da… nekad puštamo da teče, samo od sebe, ne grabimo život, već on polako kruni nas. Šteta što češće ne pišeš 🙂
Život ima svoju putanju, pa zato i ne pišem češće… 😉
moguce je da smo se umorili, ali ne znaci da necemo skupiti snagu da nastavimo….
Kuda?! da nastavimo… 😉
Zamor materijala, opravdan…ne brini, pročiće. I dobro i loše.
Prođe, prođe… 😉
Možda je vrlo nesigurno tlo .. U isto vreme svemu daje pravo da bude moguće i nemoguće, pa sve samo bira šta će biti … a i to se zna svakako završiti .
Odlično Šuky ! 🙂
Hvala mimče… 😉
ma nismo mi s vremenom, nego je vrijeme s nama
lijepo!
još kad je vreme lepo… 😉
Zasto se u ovim godinama,tako lako nadjoh u ovom tekstu?
Zabrinjava me… 😀
Joj katja, nisam namerno ni ja u ovim godinama… 😉