Nedelja veče, zatišje pred radnu nedelju.
Ukućani spletkare sa sobom i svojim mislima.
Prošlost nam se zalepila za leđa kao žvaka za cipelu.
Nezgodna stvar.
Čini se kao da zapinjem za iste stene.
Nasukan na isti sprud,
svaki put.
Slične stvari se ponavljaju.
Čak i kad mislim da su potpuno različite,
one ispadnu iste.
I dalje se pecam na istu udicu.
Doslovno.
Trebalo bi da se borim protiv strahova.
Da te zaštitim od same sebe.
Da čekaš nebrojene zalaske sunca,
herojski povratak.
Još jedna neosvojiva tvrđava.
Na žalost.
Osuđen sam na njih kao Sizif.
Možda bi trebalo napraviti izuzetak?!
Sinko, svaka tvrdjava je osvojiva. I Ahil je imao petu… Promeni taktiku, ne prevrći prošle dane, i žvaka može da se odlepi i baci,
i sam si rekao ‘Možda bi trebalo napraviti izuzetak?!’
Možda, ali kako znati i da li?! 😉
Da, trebalo bi napraviti izuzetak, ali to nije lako, razumem te.
Izuzetak samo zbog izuzetnih… 😉
Promeni taktiku i osvoji i ovu tvrdjavu 🙂
Umoran sam od tvrđava… može li dogovor, ja tebi ti meni… pošteno… 😉
O kako te razumem.
Na žalost verovatno… 😉
😀 :p
I svaka dobra. ma, šta dobra? odlična!
Sviđa mi se i kapa dole. 🙂
fala… 🙂
Кад се све изврне, најбоље је окренути се и сам наглавачке па тако сагледати ствари … Да није време за изузетка не би о томе ни говора било ! 😉
upravo si u pravu… 😉
Spletkarenje u koje se upletemo i sapletemo, pa opet slicno ispocetka…
Odlicno napisano!
volemo da komplikujemo, štaš!. 😉
A sta bi bio izuzetak…???
neko izuzetan.