Sve te teatralnosti, kao da je nekog briga. Samo se pusta gordost hrani ništavilom. Praznim ordenjima, mrtvim rečima. Oh! Oh! Padam u nesvest. Svi će da potrče, brinuće. Svi će pričati… Zar ne vidiš, puno je groblje priča… Zato je tolika tišina.
Sveće dogorevaju, prst sudbine ih gasi. Jednu po jednu. Izgorićemo i mi, i više nikom nećemo biti važni. Sve će se zaboraviti, kao da nikad nije ni postojao, taj tren. Sačuvali smo dobar glas o nama. Bravo za nas, odigrali smo ulogu do kraja. Publika je zadovoljna dok baca po šaku zemlje.
Znaš, on se nikad nije trkao sa vozom kroz tunel.
Zato ću skočiti u ambis, bez razmišljanja, iz čiste radoznalosti. Obući ću kaput i leći na put. Napraviću sebi mauzolej, da se ne zaboravim za večnost. Piramidu, skroman znak pažnje.
Nemam više tih potreba da opravdam ničija očekivanja. Sami ste ih izmislili, sami se nosite sa njima. I kad kažem nosite se to i mislim. Ja stojim ovde pred tobom sa svim svojim manama i vrlinama. I nisam istranžiran da me kupuješ u delovima.
Molim vas, dvesta grama Šukya, može sa koskom bez masti. Dodajte i dva – tri vica. Da bude šaljiv pazar. Vole moji kući, kad je šaljiv.
Tatralnost. Zamišljamo na stotine očiju i kamera koje prate svaki naš pokret. Svaku našu misao. Svaku našu fantaziju projektuje kao da je stvarna. A stvarna su samo naša dela, sve ostalo je obmana čula.
Neko to sve pamti, samo se pitam zbog čega?
Dobar dan.
Molim vas dvesta pedeset grama Vrapca.
Bez krila, molim vas.
Njih potkrešite.
Ubacite po neki osmeh El Pajaca lično, i dobru dozu uzdaha.
I sto grama nežnosti, ali kandžice uklonite.
Bez suza molim, samo osmeh se kupuje.
Uklonite mu utrobu u kojoj nosi aveti.
Izvadite knedlu iz grla, koja se guta zajedno sa suzama, dok priča viceve.
Perje malo pustite da poraste, da se mogu praviti važan sa njim.
Šta mislite, da ga poslužim i lepoj novoj činiji, onoj koja se iznosi pred goste, u specijalnim prilikama, zajedno sa lažnim osmesima, dok svi pevamo koliko je lep ovaj svet ovde potok onde cvet?
Dok na TV mali Mrmot zavija čokoladu u foliju, a na virtuelnim stranicama objavljujemo slike svoje dece, koje nam lajkuju virtuelni prijatelji, i pišemo ljubavne pesmice dobre za skraćivanje vremena na onom mestu gde i car ide peške.
Ovim sam htela reći, da mi se sviđa tvoj post…i eto inspirisao me je na komentar.
I bez rogova molim.
Jel može na odloženo plaćanje?
Na žalost živimo na pijaci…običnoj. Stočnoj.
Roba za robu.
Usluga za uslugu.
Gram za gram.
Na žalost previše je trgovaca, dam ti daš mi… jadno i patetično stanje…
drago mi je da sam te inspirisao… hvala Vrabac… 😉
Krivi su mali Plavi ljudi, koji su živeli u dubokoj šumi.
I Štrumpfeta koja je pevala “ Ti dam, ti dam, ti dam…“
🙂
krivac se mudro sakrio na mesto gde ga nikad ne tražimo…
Na pijaci života svako traži nešto drugo, a poneko nađe baš ono što traži. Molim 300 grama lepih sećanja sa 200 grama ljubavi, začinjeno lepim namerama i planovima o budućnosti. Ne ide ljubav uz sećanja, treba ih konzumirati odvojeno? Oh, što ne rekoste ranije, celog veka pravim greške!
od sad ne pravi više koktele… 😉 samo čista pića…
Vodu, najbolje!
Divno si ovo složio. 😀
Odavno sam prestala da brinem šta će reći svet..no, ta uverenja su se usadila u moju podsvest, pa ja sada imam savest i radim kako svi misle da bi trebalo, jer i ja tako mislim.
Smatram da treba pomoći čiveku u nevolji, ne da bi te svet hvalio…a i svet tako smatra, ali ne pomaže.
Smatram da se treba lepo zahvaliti…da treba poštovati tuđe mišljenje i kad se ne slažeš, ne moraš da potcenjuješ i vređaš…
Smatram da ako nekog voliš, treba za njega da se boriš, da prihvatiš da nije savršen, kao što niko nije i da praštaš, ali isto tako da to treba da se poštuje, mislim taj oproštaj, ne da se preuveličava, ali da se poštuje i prizna greška koja je oproštena.
Uh, napisah ceo post. 😀
E ako si napisala… 😉 mi nastavljamo svoj put…
Sačuvali smo dobar glas o nama. Bravo za nas, odigrali smo ulogu do kraja. Publika je zadovoljna dok baca po šaku zemlje.
A kako je izgledalo van pozorišta, kada su se skidale maske? Trista grama snova o sreći i još ponešto u jednoj vreći ili nešto slično, samo da bismo bili deo celine, da ne štrčimo, da se ne izdvajamo..Drugačiji, bolji, iskreniji, to se odavno ne ceni na pijaci. Gledaju te čudno jer ne nosiš uniforme kao oni. Zarad uniforme se igraju predstave do kraja.
Ne, ne volim da budem deo gomile, makar pričali da sam čudna, zatvorena u svom svetu, odbojna. Ko želi da uđe u moj svet, mora da skine masku, da ne traži na pijaci „pola kilograma osmeha i dve, tri šale i trista grama plastelina za novo vajanje“, ne može da ima šešir u kome krije tajne..Ne vredi onda da bude taj neko u mom svetu. Ne znam da igram sa pravilima koje nameću i kupci i trgovci i da se cenjkam radi Ljubavi, Prijateljstva, svega dobrog što se čuva i ne otkriva svakome.
Sve više sveća oko mene se gasi i plašim se da će ostati samo ljudi sa maskom. Ne, definitivno ne volim maske.
Šuky, inspirišeš me..opasno.. i boli me malo ovaj tekst, zbog tih sveća i groblja u kome caruje tišina..
Ne brini se… teže je nositi masku nego svoje lice, jer maska mnogo žulja…
Kako se kupuje istranzirani duh ???
Trista grama duse, upisi u tefter platicu kad imam.
Epa, dokle bre vise…. nedam vise ni gram na dodjem ti… pa nek misli i nek prica ko sta hoce o meni.
I znas, bas me briga hoce li publika na kraju biti zadovoljna ako nije do sada nece nikada.
Toliko sam duse ispoklanjala raznim likovima sa amnezijom da je to cudo jedno, niko se toga ne seti , ali zato svi pamte svaki pogled moj koji nije bio obojen dugom… epa bas me briga vise.
Bravo decace, napisao si divan tekst !
ponekad se mislim da smo blagosloveni tim da uvek imamo duše i da je uvek dajemo… zamisli onu drugu stranu…
Govorimo o histrioničnom poremećaju ličnosti?
U svakom slucaju,slazem se sa Nenom da si ovo odlicno slozio!!!
ne baš o poremećaju, više o kalupu pakosti… 😉
Hvala… 🙂
„Nemam više tih potreba da opravdam ničija očekivanja. Sami ste ih izmislili, sami se nosite sa njima.“
Ova je rečenica je dovoljna za sve, i ja je primenjujem već ima evo par meseci, posle tuđih komentara koji bi hteli da izleče svoje komplekse preko mene, ne diram druge, neka drugi ne diraju ni mene !
to nije dovoljno, neke ljude dira sama tvoja pojava… jer se ne češljaš na teatralno… 😉
ma samo opušteno 😉
misliš da stisnem dugmence…
E bas tako, vidis da znas 🙂
Savrseno!
Zamisli sta pricaju grobovi, kad im stigne neko novi u komsiluk?
Postoji li tu tetralnost? Pricaju li o firmiranim sanducima i kvalitetu brokata?
Sve se svelo na price i spektakularnost, a praznina zveci. Suplje duse…
Znas, ipak je divno imati dusu, makar je seckali na grame. Sigurna sam da se davanjem uvecava i regenerise!
Pismeni zadatak jednog gimnazijalca: pre nego pocnete da citate ovaj pismeni zadatak (pisan 12.10.1997.) – teme na pismenom su bile:
– Kostana
– Svetlosti nesta, prestadoh da citam i tuga me obli: opet zivim
učenik je izabrao ovu drugu…
„Gledam, al„ oci su mi sklopljene. Osecam miris sveze lakiranog drveta. Pomislih kako je moj mrtvacki sanduk prilicno dobar za pare koje sam dao. Da, konacno sam umro. Slusam popa koji narice i decu koja se deru: „Kuku! Strikooo!“ Odlucih da se malo prosetam, da vidim je l„ mi baba Bosa dosla na sahranu. Zacudio sam se kad sam shvatio koliko se lako krecem.
Moram priznati da sam zadovoljan. Sahrana je prilicno dobro uradjena. Mile, prvi gucevacki trubac sa svojim bleh orkestrom dobro je obavljao posao. Svinja se okretala na raznju, dok se moj pijani zet valjao u blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom zamisljeno gledala u moj grob i uzdisala.
Poceh da vicem: „Sta kukas stara, nije Omoljica mrtav, opet zivim“, ali se setih da ne moze da me cuje. Pogledah jos jednom moje sirote unucice i pomislih: „E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu nece tesko pasti.“
Osetih u tom trenutku kako me nesto vuce na gore: „E pa dodje vreme da se rastajemo“. Putovao sam, mogu vam reci, dobrih pet sati. Na vratima raja stajao je Sveti Petar. „Zdravo Petre, pa dodje vreme da se i mi ispricamo“. Petar me je mrko gledao, ali konacno prozbori: „Ne pise ti se dobro, Omoljice, puno si gresio. Bog te ceka.“
Priznajem, malo sam se uplasio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar. cutim ja, cuti on. I tako cutimo mi jedno pola sata i konacno se odvazih pa rekoh: „Dobar dan, Boze!“. Opet cutimo, a mene vec pocele i noge da izdaju. Znate, ne umire covek svaki dan.
Konacno Bog popravi kravatu, promeckolji se malo na svom oblaku i rece: „Kazi Omoljice.“ Ovaj govor sam prilicno dugo spremao pa sam resio da mu kazem sve od prve do zadnje rec: „O Boze, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodas, Tvorcu mog psa Marka, sinova Mirka i Zuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma Spasoja i izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da spomenem.
Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite – Bog tako veliki, ja tako mali, pa se zbunio preda mnom. Medjutim nasao je nekako prave reci, pa rece:
– Jesi li ti Omoljice procitao „Kostanu“?
– Nisam – velim ja.
– A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?
– Nisam – opet cu ja zbunjeno.
– Da li te tuga obli, Omoljice?
– Ne Gospode – rekoh – a zasto?
– Zato sto je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da si promasio temu.
Bog je mocan – pomislih u sebi“
Знаш ону позу, ону, кад ти ниси ти? Кад видиш себе, и не препознајеш, ништа…Ни фризуру, ни кез. Држиш је (позу), као удицу, за случајне рибице. Али си рибица, за случајне пецароше. Сам чин упецавања, најважнији је део представе. Кулминација. А у ствари, театралност. Игроказ, где су и глумци у ствари публика. Или сви глуме, нема праве публике.
Знам ону позу, кад ја нисам ја. Кад видим кроз себе. Прозрачност даје лакоћу. У којој станују глад, страх, превара и себичлук. У којој сигурно нема душе.
И тек кад разменимо, ти твоје знаш, и ја моје знам, за низове несамерљивих речи, тек након те трговине, ти ћеш бити богатији за нову моћ, као и ја. Моћи ћемо да видимо где је чија душа. Све до тад, ја ћу слушати песму, бежећи од „пијаца“, „мега-маркета“ и свих осталих „трговачких путника“.
🙂
„… neko to odgore vidi sve…“ 🙂 i po delima poznaće nas, eto zato što ovako mali i mi bi da se zapišemo, makar u srca nekih 😀
http://www.youtube.com/watch?v=0BWq61ikU1o
Svet kao da je postao velika pijaca i to ne bilo kakva nego buvlja. A znaš kako kažu svaka roba nadje svog kupca. Pošto ne volim da budem kupljena, a ni da kupujem ono čime se ne trguje, onda ne izlazim na tržište 🙂 A što se tiče maski, kod nekih ljudi su one toliko srasle da su postale neraskidivi deo lica.