Neko bi rekao da sam možda zastranio, neko ko me ne poznaje sigurno. Prijatelj mi je rekao da odavno nisam “tu”, da već godinama sam negde, samo Bog zna gde. Dodao sam mu da sam odavno stranac samom sebi i da čak ne prepoznajem ništa od onog što radim. Ko bi još toliko radio protiv sebe? Sve mi je nekako dežavu. Nemam više tih potreba da objašnjavam, dokazujem, pokazujem, spoznajem, upoznajem…
I da ti kažem, jedino mi još tvoje oči drže pažnju. Ostalo se izgubilo, izbledelo.
Voleo bih kad bih mogao makar delić onog šta se dešava u mojoj duši preneti bilo kome, ali to je izgleda teže neko hodati po vodi. Ne znam zbog čega, ali tako je. Možda je samoća moj krst, snaga i slabost.
Možda je strah. Da, moguće je. Možda naprosto, kad sve zbrojiš dobiješ samo jedno veliko ništa. Utehu da nešto jesi. Pa da, eto, ja sam to i to. Iako znaš da nema ničeg, i ne postoji razlog. Još manje izlaz. Da strah te je, jer na kraju krajeva, šta ako neko, do koga ti je jako stalo, vidi svu tu tvoju ništavnost. Prazno srce. Ništa na stolu.
Razmišljam da zamrndaljim vrata napadima i povlačenjima.
Možda ti znaš rešenje, ili bar neku zabavnu priču.
Ispričaj mi je.
O,zasto mora tako tuzno…
A,kad je vec tuzno…zasto je tako lepo?
Pozdrav,druze veliki
Hvala drugar… 😉
„Znam pricu o sreci, znam rijeci sto suze brisu, al nikog uz mene, moje noge same plesu…
Daj svijetlo na mene, daj mi oci zaljubljene, da gledam u tebe, ti mi budis uspomene.
Znam pricu o sreci, nikog nemam da me slusa, ti ne moras doci al’ ce doci tvoja dusa…
Ti pobjede brojis, ja poraze svoje zidam, ti si imala mene a ja nikog da ga izdam.
Ti ljubav sakrivas za neka bolja vremena i mene ostavljas ko da me nema.“
To nije prica koju si hteo, je l’ da? Ali je tvoja. A srce…srce nikada nije prazno. Da jeste, ne bi iz njega reci potekle…i rekle sve sto su rekle. 🙂
Često mi ne biramo priče, priče izaberu nas… 😉
Ovakav pogled?
Hm…priča?? Izmišljota??
Preko sedam brda i sedam planina živela je devojčica. Smejala se Suncu, mahala talasu, radovala se cvetu. Ceo svet je bio njen. Mogla je postati i doktor i pilot i kondukter, mogla je imati i ljubav i zemlju i radost. Mogla je imati sve što se zamisli i poželi, mogla je i znala je da će tako biti.
Zbog toga joj je smeh bio zarazan, ruka blaga, oči vedre.
Radila je ni manje ni više nego drugi, ali sve što je radila radila je srcem. zato je imala i uspeha.
I onda se nešto dogodilo. Ona to nije želela, nije ni doprinela tome. Jednostavno se dogodilo. Oblak je prekrio Sunce. Ona se još uvek smejala, ali samo usnama, oči su ostale nekako hladne. borila se, nije želela da tako bude… Ona je samo mala devojčica, željna radosti, trčanja po travi i vetra na licu.
Proćiće, nadala se, sve prolazi, i dobro i loše. Nije prolazilo. Ponekad joj se činilo da uvek izabere pogrešnu ulicu i da je u njenoj kaldrma strmija nego u drugima, da pad više boli nego druge.
Dani su prolazili, meseci, godine, više se ni usne nisu smejale, oči su postale strane, neako hladne, ledene… oblaci su potpuno prekrili Sunce.
Izgubila je nadu, ništa više nije ni želela, samo da sve prodje da nestane a da nikog ne povredi. čekala je a znala je, čeka NIŠTA.
Gde god se okrene vidi sivilo, bezizlaznost…tupost…
I kao u što u bajkama biva, jedne večeri, Sunce se probilo kroz obak, na trenutak, tek da osvetli bledi obraz. ne, nije ništa očekivala… ni nadala se. Umorno je ujutro otvorila oči, sunčev zrak joj je zagolicao obraz, dodirnuo trepavici zaplesao na usnama. osetila je njegovu toplotu, nasmešola se krajičkom usana. mahnula je rukom i razmakla zavese, Sunce ju je celu obasjalo. Nsasmejala se i uplašila od zvuka… Negde je leteo leptir, neki pas je zalajao protegnula se i osetila da krv kola njenim venama…
Živa je i uvek će se dići na noge, nekad lakše, nekad teže, ali sivilo nikad više neće uspeti da je pobedi…
Osmeh Suncu, počinje novi dan…za nju… možda još za nekoga…
Ja napisala, ti ispravi greške ;))
Ah znači na ovaj komentar si mislila, sada mi je tek jasno šta si mi htela reći. Pa ovo je mogla da bude još malo pa posebna priča koliko je lepa, inspirativna i otrežnjujuća. Puna svetlosti i nade. Znači li to da si ovo zapravo ti, a ne samo tvoje reči?
Ovo možemo biti i ti i ja i svi ostali.
Srećan je onaj ko se ne nalazi u takvoj priči, a možda se i nalazi, ali ne primećuje:))
Komentar kod tvoje lepe optimističke priče bi bio, da sam mnoge stvari planirala za budućnost, nažalost, ne mojom krivicom nisu se ostvarile onako kako sam zacrtala:))
Pa fina ti priča…
Da otvorimo konkurs za šeherezadu?
uz kaficu cemo detaljnije o tome…pripremi teze…
😉
Lepo mi je, ali tužno to što si napisao, lepi su komentari.
Uvek postoji neko svetlo, na kraju tunela, na kraju noći, u nekim očima…
Uvek možeš upaliti sveću, onu koju zovu „NADA“.
Srce nikada nije prazno, mi nikada nismo ništavni, izlaz uvijek postoji. Možda trebaš promjeniti ugao, možda se iza nekog zida upravo nalaze vrata koja moraš otvoriti a ne zaključati. A to nećeš znati ako ne ustaneš od tog praznog stola i ne ispuniš svoje srce svjetlošću i nadom 🙂
Možda ima previše tih možda… 😉
Uh Šuki prvi deo priče, kao da sam ja pisao o sebi, ali kraj priče je drugačiji. To nisi ti, to su reči koje postoje u svima nama. Znam to po sebi. One se množe kao najgori virus onda kada počneš sebi postvaljati pitanja o vremenu (baš kao što mene muče trenutno). Tada pomisliš da postoji prazno srce ili ništavnost. Prazno srce nije u stanju čak ni da poželi da voli i ne bude samo. A ništavnost ne ume ni da se potpiše a kamoli sve ovo napiše.
Pogledaj u spostvene oči. Videćeš da u njima bukti ispunjenost, želja za čarobnim susretom tebe i nje, sve ono što bi joj imao ponuditi, ispuniti…oči ne umeju da lažu kao usta, zato ih i zovu ogledalo duše.
Ne dozovli virusu da se zapati. Proteraj prokletnika nazad u pesimistični univerzum iz koga je nepozvan došao, dokrajči ga udarcem direktno u jezgro..taj udarac se zove onako kako je to Nena rekla na kraju svog komentara.
Da citiram: Dalje nećeš moći, oranje ne smeš da mi gaziš. 😉
Nadam se da si već pronašao rješenje :). A da ti pričam priču teško je. Preopširan sam brate. Mislim da nastavak priče možeš sam najbolje napisati.
pozdrav
Znaš šta je interesantno drugar… na koji način od mnoštva stvari koje znaš biraš onu pravu koju treba da preneseš u datom momentu… kako od svih knjiga u biblioteci ti biraš onu koja meni odgovara… 😉
Tiha patnja je najbolja, ta te unisti skroz, i da ne znas kada si bio normalan 😀
Hoćeš da kažeš da tiha voda breg roni… 😉
Nemoj ništa da zamrndaljiš. Otvori oči, srce, ruke, šake, dušu, um, vrata, prozore, sve, pa nek’ ide život! I nemoj toliko da razmišljaš. Ne mora svako zašto da ima svoje zato. Stvari su često mnogo jednostavnije nego što ih mi vidimo. 🙂
Htedoh ja tu svašta nešto da kažem, ali reko’ : bolje citat da ostavim …
Pa se onda javio i problem : koji od dosta prikladnih odabrati ?
Na kraju se odlučih za ovaj:
„It never gets easier
You just get better !“
Po potrebi – okačiću još koji ! 😉
Dobar citat… vežba… 😉