RUMBA – Anka Stanojčić

Ono što večeras imamo priliku da držimo u ruci je knjiga, jednostavna, korice i listovi.

Ali pokušajte za trenutak zamisliti sebe kako prolazite između štandova na nekom sajmu knjiga i primetili ste naslov ove knjige RUMBA. Možda biste pomisli kako je neko napravio knjigu sa uputstvima za ples. Možda biste pomislili kako se unutra nalaze razni dijagrami razumljivi samo piscu knjige. Iznenadili biste se kad biste videli da su unutra, umesto šema plesnih koraka, u stvari priče i pesme.

Priče i pesme koje su savršena šema plesnih koraka ljubavi prema životu.

Jer to je ono što ćete zasigurno primetiti kad budete pročitali makar nekoliko redova. Ljubav prema životu je zasiguran motiv Ankinog celokupnog života, a ova knjiga je samo posledica tog motiva. Siguran da će vas tih par redova privući da pročitate i ostatak knjige u dahu, kako se ova knjiga jedino i čita, imaćete neki neodređen osećaj koji ste, skoro čini se, zaboravili. Osetićete ono čime obiluje ova knjiga, i što zrači iz ove knjige kao toplota i svetlost iz sunca, a to je nada.

Nada da svet i nije tako loše mesto, i da ljudi nisu toliko loši koliko se to javni servisi trude da prikažu. Nada da ima priča koje imaju srećan kraj, kao što Ankine priče i pesme imaju. Nada da sam život nije samo patnja i bol, već poverenje, nada i nadasve ljubav.

Ako biste bili neki patetično namćurast kritičar, možda biste primetili razne greške pisca u samom načinu pripovedanja, ali biste isto tako prenebegli sve to kad biste te iste priče čuli od ljudi koji su ih proživeli. Možda pisac maksimalno skraćuje priče, da ne dosađuje čitaocu ionako bespotrebnim i suvišnim informacijam, ali je sigurno da direktno i bez pardona stavlja do znanja o čemu se zapravo radi. Dočaravajući nam tako da kad bi svako od nas makar u svojoj najbližoj okolini makar video ako ne i učinio, nešto lepo, svet bi se tako brzo promenio kao kad stavite ružičaste nočare, kao kad vas ljubav dodirne…

Međutim, kad biste bili manje namćurast kritičar, rekli biste da je upravo ovo Ankin prepoznatljiv stil. Stil plesanja sa samim životom. Stil rumbe, gde vas život važno zaobilazi u širokom luku, ali isto tako mazno vam prilazi. Stil koji Anka nesumnjivo razume i praktikuje, a to je stil da svojim pričama i pesmama nahrani dušu žednu volje za životom. Predstavljajući nam tako da reči kao što su očajanje, odustajanje i slične reči ne postoje u rečniku života. Dokazujući i pokazujući da za život ne treba vozačka dozvola kao da ste pilot intergalaktičke krstarice već samo dobra volja. Da verujete da vaša nada u ljubav nije prazna priča. I da nikad, nikad, ne prestanete da se nadate. Jer moguće je da je za vas jedanaest godina čekanja na bebu, samo par slova na papiru. Za nekog drugog to je jedanaest godina ne odustajanja, jedanaest godina nade da je sve moguće, kako što to i sam Gospod reče: Sve je moguće onom ko veruje.

Pa verujte, pročitajte knjigu nećete se pokajati… Možda i vi sami naprasno postanete ljudi koji su uvek dobro… Kao što je to karakter iz priče rekao… “Ako me prijatelj pita kako sam, pa mu kažem da nisam dobro, zabrinuće se. Zato sam dobro. Ako me neprijatelj pita, obradovaće se ako mu kažem da nisam dobro, dakle, dobro sam. A ako me neko formalno pita, tek da pita, odgovor mu nije ni važan, opet sam dobro.“ I mi smo večeras dobro. Bogatiji za još jednu knjigu, lepši za još nekoliko priča, radosniji za još nekoliko pesma, mudriji za još jedno iskustvo. I što je najlepše od svega, ovaj put nisu krivi ni država ni narod, ni Bog ni Đavo, već samo jedino i isključivo Anka Stanojčić koja se usudi da napiše ovako sjajnu knjigu i priredi nam ovako prelepo veče…