Vino i magla 2.9 (Katarina)

9.
Vreme je prolazilo brzinom svetlosti. Časom se smračilo i već se mesec pružio rekom kao kakva lađa… Bogdan je pričao svakakve priče i iznosio mnoge planove. Katarina je sedela na njemu naslonjena na sedište i slušala ga. Divno se osećala, njegov glas je bio tako umirujući da je ni jedna briga nije mogla omesti. Odavno je zaboravila da bilo šta drugo postoji sem Bogdanovog glasa, očiju, usana, vrata, ruku… Gledala ga je kako se smeje, objašnjava, gestikulira, trepće, kako mu se jabučica pomera… Kako mu neobično sijaju oči i lice. Noć je već dobrano odmakla kad se Bogdan umorio pričajući. Zaćutao je i zagrlio Katarinu. Ona se naslonila na njegovo rame i ćutala. Svet je bio savršen.
Najednom nešto lupi u kola i vozačeva vrata se otvoriše. Svetlo u kolima se upali i Katarinin otac sede na mesto vozača. „Šta radite vas dvoje tu?“ Katarina se zbuni i uplaši, pokuša da se izvadi iz Bogdanovog krila što je bilo nemoguće u tesnom prostoru suvozačevog mesta. Okrete se ka ocu. „Šta si joj to uradio?“ upita otac Bogdana. Katarina se okrete ka Bogdanu i pogleda ga. „Ništa! Udarila se na volan.“ odgovori Bogdan. Otac opet pogleda ka Katarini i zapita je „Pa dobro reci mi jesi li ti normalna! Znaš li da ti majka plače već satima šta je sa tobom?! Celu veče me progoni da ti se nešto nije desilo, da se nisi udavila, crkla… A ti ovako. Vataš se ovde sa kojekim kao neka kurva.“ Katarina oseti kako joj srce polako puca na delove. „Jedva sam te našao po ovom mraku!“ nastavi otac „A i ti Bogdane, ako ti se već digao što ne nađe sebi neki par… Đubre jedno pokvareno! Tako ti meni, iza leđa!“
Katarina oseti potrebu da se brani, da brani Bogdana, da grebe, da kaže nešto, ali reči prosto nisu htele da izađu na usta. Činilo joj se da otac sve zna i da nema čim da mu uzvrati. Da je kriva 100%. „Izlazi napolje! Da te moje oči više ne vide!“ prodera se otac na Bogdana. Bogdan se nekako izvuče, izađe napolje i stade pored kola. Otac se pruži preko Katarine i zalupi vrata. Upali kola i krete u rikverc da ih okrene. Pogleda preko sedišta kroz zadnje staklo i vide Bogdanove stvari na zadnjem sedištu. Okrete kola i stade. Izađe napolje i otvori zadnja vrata. Uze Bogdanove stvari i baci ih ka Bogdanu. Katarina se okrenula ka prozoru, gledala u Bogdana koji je samo stajao i nekako bio odsutan. Kao da to nije on, primeti Katarina. Otac cimnu automobil i krete da se udaljava od Bogdana koji je i dalje ostao da stoji kao skamenjen. Katarini kretoše suze niz lice i samo navuče Bogdanovu jaknu na sebe.
Kola neverovatno brzo izađoše stranu pored mlina i nađoše se na putu za Katarininu kuću. Uleteše u dvorište. U tom trenutku Katarinina majka je već otvarala vrata od kuće i izlazila napolje. Otac ugasi automobil i izađe napolje ništa ne govoreći. Katarina ču kako ga majka nešto pita i kako joj otac odgovara „Kurvala se! Eto gde ti je bila ćerka!“ Ulete u kuću i zalupi vratima. Katarinina majka dođe do automobila i otvori vrata. Katarina je bila u očajnom stanju i još očajnijem izgledu. Delovi krvi su joj bili na rukama i licu. Usna otečena i kosa skroz razbarušena, ličila je na strašilo toliko da se majka uplaši kad joj vide lice. Nekako dođe sebi i zapita Katarinu šta joj se desilo. „Ništa!“ odgovori Katarina kroz suze i izađe napolje brišući suze rukama i tako dodatno razmazujući zgrušanu krv. Otvori vrata od kuće i prođe hodnikom do kupatila. Zatvori vrata i sede na WC šolju. Stomak je boleo i osećala je neku nepodnošljivu muku. U trenu se okrete i povrati u šolju. Zapita se u sebi „Zar već? Nemoguće! Trudna sam?! Bože šta mi se to dešava?“
Mayka otvori vrata i proviri unutra prilazeći Katarini opet je upita šta joj se desilo. Katarina odgovori „Ništa! Ništa mi se nije desilo. Pukla je guma pa sam udarila glavom u volan i rasekla usnu.“ Preskoči da pomene Bogdana. „Biću dobro, samo da se istuširam!“ kroz plač Katarina gotovo izgura majku napolje i zaključa kupatilo. Pogleda se u ogledalo i zaprepasti se koliko joj je usna otečena. Otvori vodu i krete da se umiva. Suze su se opet vratile i nisu htele da stanu. Očeve reči su bolele kao ništa do tad. Nikad nije bio takav prema njoj. „Kurva“ odzvanjalo joj je u glavi kao zvono smrti.
Misli kretoše da stvaraju sumorne i tamne oblake. Svaka je pozivala da okonča život. Da izvuče očev žilet i iseče vene u kadi. Da popije sve lekove koji su se nalazili u ormariću. Sve samo da opet ne izađe ocu na oči. Na vratima se čulo kucanje i ona se utiša. „Donela sam ti robu!“ ču se majčin glas. Katarina izađe iz kade, otvori vrata i uze robu. Oblačila se polako, očekujući da će suze da prestanu ali nisu prestajale. Zato ostavi vodu da curi i sede na rub kade. Ništa joj nije dolazilo na pamet šta bi sad trebala da uradi. Pokuša da se smiri ode do svoje sobe. Ugasi vodu i otvori vrata, tamo je već stajala majka sa upitnim pogledom. Priđe joj i podiže joj bradu. Katarina podiže glavu, pogleda majku i spusti glavu. Prođe pored nje i uđe u svoju sobu. Neka muka joj je bila u stomaku. Pokuša da legne na krevet, ali nije joj se ležalo. Mayka uđe za njom. „Šta se stvarno desilo Kaćo? Zašto je otac ljut? Kaži mi.“ „Bila sam sa Bogdanom!“ kratko odgovori Katarina. „Prvi i zadnji put!“ doviknu otac negde iz hodnika. „Ako te samo još jednom vidim sa njim, ja ću ti presuditi.“ „Ne moraš, ja ću sama, da se ne mučiš.“ dodade Katarina. Otac u par koraka ulete u sobu i zaurla „Šta si rekla?“ nekoliko puta ponavljajući pitanje. Mayka se ispreči i zaustavi oca na pola sobe. „Meni odgovaraš, meni…“ vikao je otac „Da nećeš možda da se udaš za njega, pa zajedno ti i Soka da gajite vaške i prodajete! Neka te samo još jednom vidim sa njim. Samo probaj!“ „Dobro je, ajde, ajde…“ izgurala je majka oca napolje i zatvorila vrata.
Katarina zaplaka još jednom pokušavajući da shvati zašto joj otac odjednom toliko mrzi Bogdana kad je ranije o njemu uvek lepo govorio, kako je vaspitan i dobar dečko. Ništa joj nije bilo jasno. Što je Bogdan odjednom postao neprijatelj broj jedan. Dugo u noć Katarina je plakala i pokušavala da odgonetne šta se desilo sa ocem. Čula je nekoliko puta lupanje po kući i očevo deranje. Izlazio je napolje i psovao kao nikad. Vraćao se opet u kuću i lupao vratima. „samo neka je… videćemo mi još… neće to moći tako… ti… vaspitala… govorio sam ja… eeeeejjjj… u mom autu… sramota… neviđeno…“ čuli su se fragmenti očevog vikanja po kući. Katarina razmisli da se spakuje i pobegne. Ali gde, nije mogla da odgonetne. Kod koga bi otišla. U okolini nije imala nikog. Kod tetke joj nije ni padalo na pamet. Kod neke drugarice sa fakulteta, fakultet je daleko…
Boreći se sa teškim mislima Katarina je zaspala tek ujutro, kad je čula kako otac pali kola i odlazi.