Vino i magla 2.4 (Katarina)

4.
Katarina je došla za Novu godinu i Božić, ne smevši ni upitati sebe da li je Bogdan tu. Saznala je ubrzo da nije dolazio i da se ne zna kada će…
Tek u Junu Katarina je opet došla kratko na vikend kući. Tek sutradan je pitala majku kako je Soka, kako se drži i javlja li joj se Bogdan. Mayka joj je odgovoriola da je Soka dobro i da po običaju retko izlazi u varoš. Da joj je Bogdan nakon mesec dana iz vojske poslao vojničku košulju i sliku sa zakletve. Svima je pokazuje. Prenela joj je i da su Marko i Dragana bili kod njega u poseti i da je prilično daleko. Jedva su ga pronašli.
Pažljivo je saslušala majku i vratila se u sobu. Misli su letele, uskoro će raspust i Bogdan će sigurno doći. Mora!!! Ovako više ne može. Taj osećaj neizvesnosti u stomaku je grozan. Iako je jedva čekala da ga ponovo vidi nije imala ni približnu predstavu o tome šta da uradi kad ga vidi. Zamišljala je kako ga sama čeka na železničkoj stanici. Kako ga čeka kod njegove kuće sa njegovom majkom. Zamišljala je kako ga ljubi. Kako se smeje sa njim. Ali na kraju bi se uvek pitala šta da zaista uradi. U nedelju, pre nego što je trebala da se vrati u Grad, išla je do zadruge da kupi ocu neke stvari. Vozila je starog očevog Volva i usput srela Sofiju. Stala je pored nje i izašla da se pozdravi. Zagrlila je i poljubila. A Sofija je samo značajno pogledala i značajno pokazala prstom na njene grudi. Katarina se začudila i upitno pogledala Sofiju. Soka se nasmejala, stino sa otvorenim celim licem i upitala Katarinu „Ko li stanuje tamo?“. Katarina skoro da i nije čula pitanje već se zagledala u Sofijin osmeh koji je jasno pokazivao njenu nekadašnju lepotu. Začudila se kad je videla koliko mora biti da je bila lepa Sofija. Kao da vidi neku sasvim drugu ženu od one u stalnoj crnini i uvek pognute glave. U trenu se setila da joj je Sofija nešto rekla i pravila se da je slabo čula pa je zapitala „Molim Soko?!“ Sofija ponovi „Ko li stanuje tamo?“ sad već jasno pokazujući prstom na njeno srce. Katarina se nasmejala. Izvila se u stranu i zagrlila je. Otvorila vrata od automobila i rekla „Hajde uđi, odvesću te kući!“. Kad su stigli i automobil se zaustavio Sofija se okrenula ka Katarini i rekla joj „Hajde sa mnom, nikad nisi bila kod mene, red je da svratiš i popiješ kafu!“. Katarina se, iako je očekivala tako nešto, iznenadila pozivu. Žarko je želela da izađe i ode sa Sofijom, ali se nečeg plašila, silno se uplašila, pa joj je rekla „Drugi put, sad je kasno, a moram da stignem do zadruge da uzmem ocu neke stvari!“ „Onda mi pomogni da izađem, nešto me noge ne služe u poslednje vreme, čini mi se da sam ostarila!“ Nasmejala se Sofija dok je pokušavala da progura štap i otvori vrata od automobila. Katarina se nasmeja i bi joj jasno odakle Bogdanu smisao za humor i vedrina. Brzo je izašla i prošla sa suprotne strane otvorivši vrata širom. Uhvatila je Sofiju za ruku i povukla je napolje. Sofija je polako izlazila stalno stenjući, grčevito se držeći za štap i stub vrata. Napokon kad je izašla uhvatila se za kičmu i rekla Katarini „E sad me moraš odneti u kuću, ukočih se!“ Sofija pogleda Katarinu koja zbunjeno stade ispred nje i pogleda je upitno. Sofija se za tren nasmeši i reče „Ajde, ajde neću da te ugrizem, dođi malo bliže.“ Nekako blago Sofija se uhvati za Katarinino rame i sa mukom poče gegati prema kući. Katarina je pridržavala oko struka i nekako uspeše da pređu tri stepenika do praga kuće. Sofija izvuče ključ negde iz neke suknje na njoj. Katarina otključa i gotovo je unese u kuću posadivši je na fotelju koja je stajala u ćošku pored stare peći. Prvi put Katarina ugleda unutrašnjost Bogdanove kuće. Ništa nije bilo onako kako je zamišlala, mesto velikog bračnog kreveta u sobi kome je zamišljala da se budi sa Bogdanom u uglu je satajao samo mali kauč sa rupama na naslonima. Do njega je bila neka oveća fotelja koju su sigurno dobili na poklon i koja je bila jako očuvana. Dalje je stajao mali šporet sa crnim cevima i mnogo čađi na mestu gde je ulazila u zid. Očigledo je da je mnogo puta dim mesto napolje ostajao u kući. Cela tavanica je od tog dima bila žuta, a u ćoškovima i crna.
„Eto“ reče Katarina „hoćete da vam pozovem nekog? Jeste dobro?“ „Ma dobro sam ja, ne brini ti za mene, šta mi treba samo da se preturim ovako i eto me u krevetu.“ Sofija se nekako prope na ruke oslonivši se na fotelju, drugom rukom se uhvati za kauč i nekako spretno i okretno se ubaci u krevet pored fotelje. Katarina se uplaši i začudi se kako je uspela da legne. „Eto!“ reče Sofija smejući se „Sad možeš da nam skuvaš kafu, imaš gore na trećoj polici. Mada bi ja više volela čaj, nešto mi se od kafe stomak sav naduje pa budem kao žaba.“ smejala se… Katarina se premišljala i reče „Ja ne mogu ništa, ali ću vama skuvati čaj.“ „Dobro, dijete“ rastegne Sofija ovo „dijete“ i naglasi „nemoj i ti k’o neki mladoženja što je bio mnogo stidan pa ništa nije hteo da uzme kod mladinih, na kraju mu zbog toga ne dadoše ni mladu. Kad ne možeš ništa ne možeš ni mladu.“ smejala se opet “Ajde, eto imaš tu rahatluka pa se posluži malo!“ Katarina dohvati đezvu i stavi na mali šporet na struju, dohvati čaj i stavi pored. Zatim otvori pretinac i ugleda rahatluk a pored njega sliku. Najednom joj ruka zadrhta. Na slici je bio Bogdan u vojničkom odelu sa kapom na glavi. Preko ramena su mu stajali neki beli kožni remenovi i oko pojasa je imao beli kajiš. Gledao je pravo u nju, nekim oštrim i čvrstim pogledom. Sva se naježila, trgnula se, uzela kutiju sa rahatlukom i zatvorila ladicu. Sela pored Sofije otvorila kutiju i ponudila je. Sofija uze jednu kocku i Katarina uze sebi. Ruke su joj još uvek blago drhtale, plašila se da progovori jer joj se činilo da će je glas izdati. U tom momentu Sofija progovori „Javio mi se Bogdan, sunce majčino, da vidiš samo kakavu mi je košulju poslao. I sliku. Napisao mi pismo baš onako lepo sa velikim slovima da mogu pročitati. Deder dohvati de mi, eno ga tamo gde je rahatluk, tamo je i slika. Katarina ustade i lagano priđe, otvoriši policu slika je i dalje stajala na svom mestu. Neka snaga je izbijala iz tog lica i opsanost iz pogleda. Podigla je sliku i ispod nje je stajalo pismo. Uzela je pretvarajući se da je nije briga i dodala Sofiji. Sofija uze sliku poljubi je i suze joj krenuše. „Ljubi ga majka! Je l’ vidiš kako je izrastao ovde? I nekako mi je sav opasan“ dodade sliku Katarini. Uzevši sliku i po treći put je pogledavši Katarini pade na pamet čudna misao da je ukrade. Nije joj se odvajalo od te slike. Misli počeše jedna za drugom da se ređaju, kako se Sofija okreće da nešto dohvati a ona trpa sliku u nedra, kako ona vraća sliku u vetrinu ali je ubacuje u rukav, kako dolazi noću i uzima je… Za tren joj pade na pamet da se ošamari, ali to ne učini nego samo vrati sliku. „Jako je lep ovde, baš onako…“ nije završila rečenicu a Sofija je već nekako izvukla list iz koverte. „Evo pogledaj!“ dodala je Katarini.
ZDRAVO DRAGA MAJKO!
JA SAM STIGAO NA ODREDIŠTE I LEPO SAM SE SNAŠAO. OVDE IMAM DOSTA DRUGOVA I SVI SMO ZAJEDNO. ZAKLETVA JE BILA PRE DVADESET DANA I POSLE SAM DOBIO PREKOMANDU NA DRUGU VOJNU POŠTU. NISAM VIŠE PEŠADIJA SAD SAM VOJNA POLICIJA. ŠALJEM TI SLIKU. KAŽI MARKU DA ZNA KAD BUDE DOLAZIO.
MOJA ADRESA JE
VP1246
POZDRAVI SVE
Bio je to njegov rukopis, bolje rečeno švrakopis. Katarina je gledala i ništa nije govorila. Voda je već uvelike vrila na šporetu kad se setila da treba još da stigne do zadruge pre nego zatvori. Na brzinu je ustala, sipala vodu u šolju i dodala Sofiji kesicu sa čajem. Zapitala je da li joj još šta treba pošto mora da žuri da ne zatvore zadrugu. „Ne treba“ rekla je Sofija „snaći ću se ja, ima još malo snage u ovim mišićima“ Sofija podiže ruku i pokaza mišicu kao bilder, što bi smešno, „idi ti…“ Izlazivši iz kuće Sofija doda „Čuvaj se dete, ima svakakvog sveta!“ „Hoću Soko, ne brini.“ Katarina se okrete i brzim koracima pretrča preko dvorišta u autmobil. Stari Volvo zabruja kao da je jedva dočekao da ga neko potera…
„VP1246, 12-46, 12-46, 12-46, 12-46…” Ponavljala je Katarina u sebi nekoliko desetina puta, misleći samo broj da zapamti. A onda se zapita „Da li je VP14-26, 12-4… i neki broj… VP? Šta mu je VP?” vozeći se širokim putem pokušavala je da u sećanje dozove sliku pisma i koji je broj. Iako je jasno videla broj u glavi plašila se da je zaboravila. U trenu pobesne na sebe kako je mogla da zaboravi jedan tako mali broj. Naljuti se i udari pesnicom po volanu, auto zatrubi, a nju zabole ruka. „Šta njemu fali da napiše pismo, bolje zna moju adresu nego ja njegovu” pomisli Katarina i kao da se naljuti na Bogdana kako je mogao toliko dugo da se ne javi i ne napiše joj bar dve reči. Kad stigne u grad napisaće mu pismo, pomisli… Onako lepo pismo sa ukrasima…