Polutkice, takoreći kriškice

Znam ja šta ti je! Dupe ti je zinulo k’o ajkula. Koja bre ajkula?! O čemu ti to. Sad je krajnje vreme da te izbacimo napolje. Kako se recimo stvari ovde brišu? Zna li neko? Ima li načina. Neke sitnice bih da zaboravim ako je moguće. Nevolja je u tome što to i nije bila ajkula. Bar ne uvek. Znaš, ajkula se najede, pa onda samo pliva. A dupe ko dupe, nikad dosta. Zato ga i ne treba brisati. Čak iako su misli ne treba ih brisati. Ma daj sad, ko bi živeo u tom smradu? Čistiti, čistiti… Čistota je najvažnija. Cela trka je oko toga ko je čistiji pa sad šta god dodao… Npr. čist srbin, čist građanin, čist seljak, čist vernik, čist nevernik, čist peder… Ne može bre sad nešto na pola. Ili jesi il’ te nema. Levo ili desno. Znaš kao dve polutke, takoreći kriškice…

Lepo reče čovek da nikad ne hebeš većeg ludaka od sebe niti da se kačiš sa onim ko ima više problema nego ti. Ma da?! A šta ako?! M?! Znaš, ipak! Koji bre ipak??? NE!!! Prosto NE! Koje od ta dva slova ne razumeš N ili E. Ne razumem ono desno. Liči mi na kriškice. A tebi? Bla truć. Ugledaj se malo na ljude. Čak iako skoro nisam sreo čoveka. Samo tako, sve daj na sprdnju i zajebanciju. Znaš kakav stav imaš prema okolini takav će stav okolina i da zauzme prema tebi. Šta si ti sad, neki filozof jel? Pa ne! Nego prosto je tako. Ako se sprdaš sa svim i svačim na kraju će se svi sprdati sa tobom. Šta seješ to ćeš i žnjati. Ja pšenicu sejem a Fridrih mi Niče. Da, da… Izmislio si toplu vodu, ajde sad. Šta smo mi posejali kad ništa ne žanjemo? Lenjost si posejao, teško lenčarenje, preteško… Pa sad žanješ prazno polje. Ladovinu. Što i nije tako loše. Pa jeste, loše je, svi imaju nešto na svojoj njivi, ti čak ni korov. Treba da se i njiva čisti. Da se plevi. Mukotrpan rad. Zarad torbe bratac. Zamisli, sneg veje a ti sediš pored šporeta sa čajem. A tamo negde se kuvaju rebarca. Pa rebarca se ne žanju. Rebarca idu uz polutkice, takoreći kriškice.

Brašunaste igrice, zamišljene individue. Što brašunaste? Kao brašno, pa brašunaste, valjda zbog toga. Pepljave. Kao one pantalone što nose dokoni studenti. Studenti sa izgovorom. Što traće život? Pa studiraju! Kad će da završe studije? Pa to je već brašunasto, onako zamišljeno. Kredibilitet. Ma ne nego izmotavanje i bežanje od obaveze. Od najveće obaveze. Preuzeti odgovornost za sopstveni život. Strah i trepet je to. Evo Junga ili Frojda, tres po glavi roditeljima. Ovde onde, koje kude, pogrešili ste. Upropastili me. A ti? Koga ćeš upropastiti. Nekolicinu studenata. Znaš kako je privlačna ideja, da znaš nešto zaista posebno. Zamisli upućen si u stvari detaljnije i pobliže. Ako ništa, znaš gde je studentski trg. A to je privilegija bato. Privilegija kao socijala, a tamo socijalni program. Polutkice, takoreći kriškice.