Jezero

gledam mirnu vodu jezera
pesak na dnu
voda me zove
hlad koji obećava
san
svež i mirisan
povetarac
povečerje sunca
mokra kosa
sitne kapljice vode
golicaju

A jezero je mirno.

Svo u ognju. Plamenovi se lenjo vuku po površini. Crveni. Žuti. Crni.
Blagi.
Male iskrice kao ribe kruže u jezeru i skupljaju snagu da se vinu u nebo kao svetlice. Ostavljajuci trag za sobom kao zvezde padalice. Neke jako sijajuci a neke slabije.

Zar ja to gledam život? I ljude koji napuštaju ovo jezero života!
Zar je tako? Mutna voda, tamnica, poluosvetljena ognjem?
Ako je! Slika je neverovatna. Blaženstvena!
Ko li je naslikao?

Onda videh sebe. Kao mala sjajna riba poletuša koja se koprca u mutnoj vodi. Boreći se. Jer voda hoće da ugasi plamen, a plamen hoće da se razgori. Iskrica hoće da poraste dovoljno velika da može bezbedno preći put do neba a da ne izgori i ugasi se u potpunosti.

I videh tebe. Riba. Rak. Lav. U borbi. Htedoh ti prići. Zašto me se plašiš, moja najsjajnija? Izvarana raznim mamcima, zaronjena u dubinu mulja, zašto odbijaš moju ruku?

Hodi, zajedno da beremo plamene jezičke.

MOJA NAJSJAJNIJA

ja sretoh svoju ljubav
poznadoh je po belegu koji nosi
i rekoh joj
ja sam tvoj

ona odgovori
to ne biva
nije istina
ja sam poželela drugačijeg
drugog
neverica progovori iz nje
pokaži mi
dokaži mi
ubedi me

rekoh joj
zar bi me ubeđena
volela
nego li ovako slobodna

da, reci mi
da, reći ću ti

tražim
kucam
otvaram
nalazim
kažem

da, dođi
da, doći ću