Milena (10)

10.
I sad na kraju…
Mnogo sam depresivan zbog svega toga. Tužno mi sve to. Pa sam rešio da vam sve ovo ispričam. Nekako je lakše tako. A posle i nije, ljudi te znaju, i ubede se u to kako te znaju. A vi možete odmah da me mlatnete po njušci što sam takav. Bolje je i da dobijem po njušci nego da idem kod onih psihoanalitičara. Oni su mi najveći od svih gadova. Oni i filozofi. Ne zna se koga od njih više mrzim, rekao sam to već. Na primer, kad bi ovako nešto ispričao psihologu, on bi rekao kako su me zlostavljali u mladosti, ili mi majka nije dovoljno davala da sisam mleko, ili tako neku glupost. Kako vučem traume iz detinjstva, to me posebno nervira. Opsesivno-kompulsivne manije gonjeja… Sto godina imati i onda poverovati nekom stručnjaku koji ti kaže kako si mnogo toga potiskivao u sebi i da si zbog toga nervozan i agresivan. I ljudi poveruju. Poverovaće u bilo šta, samo da oni sami nisu krivi. Uvek. Nema toga u šta ljudi neće poverovati, ako će im to i za uncu oduzeti od njihove krivice. Tačno sad da dođe neki filozof i kaže kako smo nastali od izmeta nekog vanzemaljskog sranja i da smo zbog toga ovako zli i naopaki, opet bi poverovali. Zato ih baš mrzim, ne kažu ti istinu, da si teški seronja i da si katastrofalno pogrešio, već navedu kako nije do tebe, već do nečeg tamo… UH! Sad sam se baš… Uh, uh! Ne mrzim mnogo toga. Čak ni onog Jovana, što je kreten neviđeni, sad mi nedostaje i pitam se gde je i šta je sad sa njim. Ali filozofe i psihologe. Pazi samo za šta su sve sposobni da izmisle, to je strašno… UH! Ozbiljno, gori su od baba tračara i vračara… Moja baba je sto puta bolji filozof od bilo kojeg filozofa. Ozbiljno vam kažem. Pominjao sam je već, a siguran sam da bi se i vama svidela. Zmaj od babe. Težag život je imala, rano ostala bez muža, a ne možete ni zamisliti kako je mladoj udovici teško kad nema muške ruke da je zaštiti. Kako je selo progoni i grad izgoni. Kako i zec na nju diže šapu. I pored svih gadosti koje su joj priredili ljudi, nije odustala ili izgubila nadu i smisao za humor. Nema ni razreda škole niti se zna potpisati. A uspela da shvati ponetu, zamisli nju kako viče i galami po kući, „Sve za dupe, samo daj, daj, daj, još daj… da mu je lepše da sedi, da mu je toplo, da može da se naspava, da jede, daj mu letinu, daj zimnicu, daj odmor…“ i sve tako nabraja redom i njiše dupetom. Da pukneš od smeha. Kako je dupe sve ono o čemu mislimo i čemu težimo. I opet nastavi da sprema zimnicu, krastavce i kupus. A budu opaki krastavci i mnogo dobar kiseli kupus.

Nemojte misliti ni da se veselim. O ne nikako. Ne, zaista. Naprotiv, najčešće mnogo krivim sebe. Što nisam bio prisebniji i odlučniji. Što nisam zaigrao pa šta bude. Za mnogo stvari krivim sebe. Što sam joj pričao da su ljudi dobri, i da će uspeti. Da ima ljubavi tamo negde, a ne ovde i sada. Da samo veruje i sve će biti dobro. Ne mogu da oprostim sebi što joj nisam rekao da je Jovan đubre jedno ne opevano i da sledeći put kad ga vidi da ga pljune po sred čela ali sa jednom onom debelom i masnom šlajmom kakvu imate posle dobrog bronhitisa. Jer onakvi pokvare sve što se pokvariti može… Ne mogu da…

Uh čoveče!!!

I nemojte molim vas da me pitate zašto nisam ovo ili ono… Samo ćete me iznervirati…

Ne može se o ljubavi govoriti. Nije to neka stvar, misao ili osećaj. Ne, nije čak ni osećaj, ljubav prosto postoji ili ne postoji, ili je imaš ili je nemaš. Ako je imaš onda si car, ako nemaš onda si mrtav. I ona se kao i sve ostalo uči, niko se ne rađa sa saznanjem kako se voli unuk. Strašno je to što je toliko opisivana u knjigama, ili prikazivana na filmu. Zaista strašno, nikad se takve stvari nisu desile, one fiktivne ljubavi iz fabrike snova, neke mašte zaludnog pisca, još gore nekog pijanog boema. Kopirani kopiranti. Znate šta je tu najinteresantije? Dugo vremena mi je trebalo da shvatim kako se pišu knjige i šta je najvažnije u jednoj knjizi. Najvažniji deo knjige je ono gde piše literatura, ozbiljno, tamo se jasno vidi ko je dotičnog genija naučio tome što on zna. Samo da znate kakav je to začaran krug. Gori od Vrzinog kola. I kako se tu jedan geniji naslanja svom težinom na drugog. Sve do… znate li dokle?

nastaviće se…