Komšijaneri III

Okupao sam se u jezeru i izašao na mesečinu. Nigde nikog uokolo. Na površini jezera ležao je mesec i ovlaš se pomerao skakutajući preko talasa. Nekoliko zvezda pored njega. Mirno veče.
Pre neki dan tu su igrali demoni, zovući me da plešem sa njima. Nekoliko prelepih nimfi sa čudnim papcima mesto nogu. Celu noć sam ih posmatrao. Ni reči ne progovorivši ili se pomerivši. Peklo se jelo, meso na ražnju, vatra je gorela, točilo se vino, svirale su gajde i violine. Znao sam da ne smem da im se pridružim. Niko se otud nije izvukao. Vrzino kolo se ne napušta kad ti dosadi. Celu noć su pirovali. Dozivajući me.
Ne rekoh. Ne mogu. Ne smem. Ja imam moje jahače, i sa njima se borim. Da ih zbacim sa sedla. Zbog njih sam ovde. Eno i njih, pomahnitalo igraju. Smejući mi se iz sveg glasa.
Onda se jezero otvorilo i ceo zbor je propao u bezdan.
Mirna voda.
Na vodi je stajala silueta čudno obučena u neku odeždu koja je bila toliko stara i izlizana da se jedva prepoznavao nekadašnji kraljevski plašt i kraljevsko odelo.
– Oborio sam jednog kralja pre neki dan! Lepa odežda, je l’ da? Sad je moja! Ma, lupež od čoveka! Njemu više neće trebati. Imao je priliku da stvari radi kako treba, ali bilo mu mlije vladati nego gledati narod. Sam je sebi kriv. Ljudi pogrešno misle da sam ja varalica i lopov. Ne! Nisam! Nisam lopov, ja samo uzimam što mi se daje. A svi mi daju. Svi! Ljudi se pogrešno odnose prema meni uopšte. I prema Bogu također?! Lepo je to sve, Božija deca, sinovi večnosti, svetli anđeli… Ali pogledaj, pa koji bi roditelj, ali dobar roditelj, ostavio svoju decu da se ovako muče. Pa ovo nije dostojno ni životinje a kamo li čoveka, jednog tako kompleksnog i uzvišenog bića. Bića koje ima svoje potrebe, koje je On sam stvorio, a onda ih prokleo. Dao ti razum, a onda rekao, odbaci ga!? Dao ti telo, a onda rekao „ne semeš“! Pa što Ga je uopšte pravio takvim? Sam reci?! Ja se ne pravim da sam dobar, nisam dobar, možda sam čak i zao kako bi se to reklo, ali se i ne predstavljam da mi je mnogo stalo kao Bog, a onda Ga nema ceo život. Ceo život možeš provesi da ne dobiješ ni glasa od Boga. Ništa! Samo ona nesnosna tišina. A ja? Ja odmah potrčim, šta želiš, hoćeš ovo ili ono, hoćeš ovako ili onako. Odmah ispunjavam želju. Odmah! Doduše, iz svog interesa, priznajem, ali to je pošteno zar ne? Pa zar svi ne rade tako? A Bog?! Pa sam reci, jesi mu tražio nešto, jesi, jesi… I molio Ga i preklinao!? I??? Ništa! Nema Ga, Njega nikad nema kad ti treba. Nikad! Zato sve moraš sam, ne vredi ti drugačije. Kako kaže narodna mudrost „U se i u svoje kljuse“. Svojim snagama, moraš da shvatiš i spoznaš svet oko sebe i ono u sebi. Da se potrudiš da prokužiš ko je ko ovde. Da vidiš koliko nepravde, da se boriš, da ne dozvoliš da i tebe varaju oni zli i pokvareni ljudi kojim nije stalo ni do kog sem do njihovih interesa. Da pročitaš, da se obavestiš, da dođeš do pravih informacija. Sve moraš sam. Niko ti tu ne može pomoći, čak ni ja. Onda kad shvatiš kako i šta se ovde dešava jasno će ti biti šta trebaš da radiš. Da se osvetiš idiotima, naravno. Ali ne tako što ćeš da ih ubiješ, to je isuviše lagodno za njih, a za tebe bezvezno. Ne! Nego da ih prokažeš, tj. pokažeš im da ti znaš a ne oni. Tako ćeš povisiti sebe i svi će videti koliko si ti pravedan i koliko ti je stalo do istine, one prave istine, a ne ove što ovi pokušavaju da nature. Da pokažeš kako nisu u pravu, kako samo serviraju splačine ovom narodu, a ti znaš. Bio si tamo, video kako se to radi. Kako stvari odlaze pod tepih. Kako se prolazi nekažnjeno. Eto, sam znaš, što ti ja trebam da ti pojašnjavam.
A Isus? Uh! To je tek priča za sebe. Neću ti govoriti koliko je loše napisan Novi Zavet. Koliko se tu pogrešno prepisivalo, dodavalo, oduzimalo… I po cela poglavlja su nestajala preko noći, a nova dodavana. Ko je tu, i kako, i šta sve ne, stigao da menja po svom. Pa prevođenje na jezike. Ma da ti ne pokazujem sve to, trajalo bi mnogo… Reći ću ti nešto drugo. Što nije, recimo, ko što je trebao da uradi, Isus, lepo rekao… Ljudi, takva i takva je stvar! To i to se dešava, to i to je potrebno da se učini zbog toga i toga. Znači jasno i nedvosmisleno: „šta, zašto, kako i zbog čega“. Ne! Šta je On uradio? Sve neke priče, sve nešto nejasno, dvosmisleno, sakriveno, uvijeno… I posle sam ja kriv što se dešava ovo ili ono. Nisam kriv, što ovi tumače ovako, oni onako. Kako ja mogu biti kriv. Kriv je onaj što je doneo takvu mudrost na svet pa je uvio i obavio sa sto plaštova. A sve je moglo biti jasno, zar nije? Eto sam reci?! Ako je Isus bio to za šta se predstavljao, i ako je napravio sva ta čudesa, i ako je bio mudar toliko, što nije uprostio ljudima, kad ih je već toliko dobro poznavao. „Sinovi ste Višnjeg… Bićete kao Bogovi“. Anđeli?! Ma lepo je to. A jesi li ti video nekog anđela ovde?! Nisi! Jer anđeli su na nebu, i kakva ti vajda od toga što su tamo! „Bićete“?! Čuj „bićetete“, kad to, kad smo mi sada i ovde. Svaki dan treba nešto da se pojede, telo ima svoje potrebe bilo Boga ili ne. A pored tih osnovnih postoje i dodatne potrebe. Da se čovek, s vremena na vreme malo opusti, da da sebi oduška. Da izađe negde, da se provede, da vidi nešto kulturno. Čovek je društveno biće, ima potrebu i da se druži. A šta Bog predlaže?! Da se sakriješ u mišiju rupu, da se osamiš, da budeš manji od makovog zrna, da te gaze i uništavaju kako stignu, i pored svega ti treba da misliš o dobru i da se smeškaš ko da si blesav i ništa ne vidiš šta se dešava?! A da bi rastumačio samo Sveto Pismo, mada ono i nije baš toliko sveto posle svega, treba ti neko ko to ume. Tako kažu!? Zašto i koga da uzmeš da ti rastumači? Zar nekog od ovih propovednika? Ili od ovih što kažu kako su pronašli istinski i orginalni put Hristov. A ne bi prepoznali Hrista tačno kad bi i stao pred njih. Oni pozanju samo šušteću monetu ili neku svoju ludost. Drugo je pitanje, Što ti treba neki tumač? Što? Jer je Hrist sve uvio i zavio u oblande. Jer nije napravio prost fakat i prosta rešenja. Svaki čovek je individua za sebe, svaki ima neka svoja posebna interesovanja, svaki ima nešto svoje posebno od drugih ljudi. Ovaj je pesnik, onaj muze krave, onaj filozof, i tako redom… Ovaj zna ovoliko onaj onoliko. Ovaj može ovo, onaj ono. I kako sad da se svi ukalupe u jednu šemu kao što to crkva traži. Ne mogu svi istim putem. Jel mogu? Ne mogu. Različite sposobnosti, različiti koncepti ličnosti. Individue. Nekom odgovara da bude monah nekom ne. Ne može, prosto ne može čovek, nije za to. Čak i kad bi moglo, na šta bi to ličilo. Zato se lepo osloniš na svoje osećaje, na ono što ti je priroda dala, na ono što jesi, sam se potrudiš da saznaš i spoznaš šta se iza čega krije. I šta onda; činiš stvari normalno, po srcu, po razumu… Oseti to čovek, zar ne? Šta gde treba da se uradi ili ne. Kad trebaš da deluješ a kad da ignorišeš. Tačno se prepozna. Znaš taj osećaj. Pročitaš čoveka. Osetiš potrebu, kao i svaku drugu. Ide ti se u galeriju da vidiš kako to ljudi umeju da naslikaju neku sliku; odeš i pogledaš. Lepo. Kulturno. Pogledaš neki dobar film, pročitaš neke mudre reči koje su jasne i nedvosmislene. Oplemeniš svoju dušu. Bude ti milo, onako. Zar ne? A ako se neko ponaša ko stoka, a ti isučeš bič za stoku, ako je neko fer i korektan, uvažava, uvažiš i ti. Slažete se, ne slažete, nije toliko ni važno, on ima svoj put ti svoj, teraj dalje. I to ti je to! Zar ne?! Da je takav zakon doneo Hrist, koliko bi bilo bolje. Jeli taj i taj lopov? Jeste! Vidi se, kuće, avioni, kamioni… Odakle ti? Znači kralo se. Šta sleduje lopovu, buvara. Tačka. Jasno i nedvosmisleno. Nema vrdanja, tamo-amo. Svet bi se za čas naučio skromnosti, i bilo bi za sve. I za socijalne programe, i za siromašne, i za gladne… I što je najvažnije ne bi bila tolika razlika između bogatih i siromašnih. Ovako, neki se sakrili iza ministarskog imuniteta, neki iza direktorskog, neki iza vladičanskog, i ne možeš im ništa. Nedodirljivi. A šta kaže Sveto Pismo: „Svaka je vlast od Boga?“. Pokori se i trpi. Koga da trpiš, i dokle? I ljudi veruju. A posle kažu đavo je kriv. Nije kriv. Kako bi mogao biti kriv ako je od Boga. Sve je od Boga, sve je po Njegovoj volji. Za šta onda mene optužujete?………………………….

„Ludim, moj dobri komšija, osećam da ludim!…“