Сумња се увукла као хладноћа у кости, вапаји залеђених у покрету.
Као опало лишће под ногама, наше мисли умиру прекривајући пут, чинећи га јаснијим.
Умире семе да би плод живео, у смирај зрелости стиже време жетве.
Узвраћаш ми одјеке, мале радости и блискости.
И даље верујем да те волим, иако све говори супротно.
Никакво оправдање више немам.
Неке мисли чине да пут буде мекши, као прекривен тепихом.
Ја познајем себе, и то није довољно да поверујем ти.
