Ukoričen osmeh sam stavio na ovaj zid
Dosta mi je lupanja glavom o isti
Budim se i gledam oko sebe, a svet se promenio. Ništa od onog što sam poznavao više ne postoji. Samo su boje iste.
Dohvatih rukom jedan maslačkov padobranac. Stavih ga na dlan i zagledah se u njega. Zamisli ceo njegov svet koji luta vazduhom. Sav onako pahuljast i nežan, bori se sa vetrom i stenama.
Zatvorih ruku nežno i stavih ga u nedra.
A minut kasnije, u nedrima ostalo samo secanje na maslacak. Nista u zivotu ne mozemo da stegnemo, i da budemo sigurni da nece nestati…zdravlje, ljubav, sam zivot…nista !
pahuljast i sneg… 😉
Taman htedoh reci, sad je jedino sneg pahuljast, gde se seti maslacka, da nam ne prizivas prolece 🙂
Proleće može odmah… 😉
ako i sećanje ostane biće dobro…
mada nešto mislim da ima negde neko mesto koje sve pamti… 😉
Eh, sad poželih da sam na tren maslačak… Da malo lutam vazduhom, da letim i razgledam, bez obzira na vetar i stene, samo da se vinem u visine na tren
bilo bi to, onako baš, baš, fino… 😉
Maslačak koji leti asocira me na bezbrižnost.
😉
Maslačak, igre, detinjstvo…vedrina kasnije, pahuljast maslačak u igri zaljubljenih…maslačak mnoge asocijacije budi.
asocijacija previše… 😉
„Ukoričen osmeh sam stavio na ovaj zid
Dosta mi je lupanja glavom o isti“
To je to…
kad je dosta, dosta je… 😉
Zagledah se u buket malih padobranaca, maslačka??
Kakva im je sudbina??
Da li će ostati u svom okruženju i veselo cvetati kao nove biljke, družiti se sa padobranima iz svoje kuće?? Zeleno polje će se zažutiti od novih cvetova, biće snažno, jako sazreće i svoje padobrane raširiti po svom polju. Jedan po jedan padobran se lagano odvajao od cveta, padao na zemlju koja ga je zagrlila i počeo da klija, pušta korene hrani se sokovima. Uskoro…uskoro, izničiće novi cvet.
Najednom, lagan vetrić, i preostali padobrani poleteše, malo dalje, na sledeću livadu.
Vetar postade jači, zahvati zadnja dva padobrana, ponese ih visoko visoko, zalepršaše u vazduhu i izgubiše svoju livadu. Jedan pade na suvu zemlju na nekom brdu, zakotrlja se po njoj i uhvati za grumen zemlje. Posustao, zamoren zadnjom snagom poče da crpi sokove života, pušta svoju žile i stvara novi život.
Zadnji još leti. Možda će nestati u viru neke reke, ili pasti na kamen, možda će naći plodnu zemlju i stvoriti novi život. Ne znam… još leti…
pa ti napisa bolji komentar nego ja priču… nije fer… 😉
Osmeh kao putokaz!!! Baš mi se sviđa!
Jako lijepo…
Hvala…
jel ovaj…
🙂
U nedrima kuca pahuljast i nežan
dodir mekan i blag
od rodjenja tražen
samo tvome oku drag…
Baš tako…
Svet nije isti, ali eto, jedan mali maslačak se usudio da se ne menja. Zato ga čuvaš kao dragocenost u nedrima.
I ma koliko želeo da ga sačuvaš, ne ide, nije mu tu mesto, uništićeš suštinu njegovog postojanja.
Mi smo ljudi trenutka, ko još da brine o suštini… 😉
Dje si Suky ???
Evi me marko, a đe si ti… 😉
Evo usao u vode, jos malo da uradim ciribu ili ba i znacu da rukovodim ovim blogom i slicicama… :))