Rekonstrukcija događaja (proširena)

Brzo sam se okupao u sopstvenom znoju, kao za vreme poplava pomolih se „…umi me i biću belji od snega…“. Kreatura sa srebrnim čizmama i vrh brade, nalik na špic ili mamuze, kao loše minđuše stajala mi je za vratom. Treba da razgovaramo, znaš! Možemo li makar malo? Prebaci jednom taj odgovor, pa još jednom, dodaj malo neke lepote kao šal da savijaš oko vrata. I onda pogledaj me u oči. Istaknute obrve ne govore mnogo. Znači ništa, ne želiš da pomogneš, sam svoj majstor da budem. U se’ i u svoje kljuse. Hajd polako konjiću.

Praznina jedna za drugom, pa još jedna praznina ona već od ranije, pa ništa… I tako redom, dan za danom. Srebrne čaše i kristali vode za utešnu nagradu.

Treba se potruditi za nagradu, znaš. Brzo, brzo, brzo. Rukama i nogama da grebeš. Trk, niz put do cilja. A na putu  krivina i to lakat krivina. Izgubih ravnotežu. Pljas! Zar baš mora?!

Sednem da odmorim i ručam. Mljac, mljac. Neukusna hrana, loš miris kao opanke da grizem, nema onog zadovoljstva sitosti. Precrevljujem se i uvijam hranu
viljuškom kao špagete da gutam, mada nisu špageti. Kao da sam miš, i grickam kazaljke sata u suludom pokušaju da ga zaustavim. Ustanem polako, pa sednem iz početka, a početak daleko. Kako sad da se vratim na početak? Dobro, saberem se. Mrdni malo, levo-desno, još malo prostora za dupe, opet na startnu poziciju. Ovaj put sam iskusan, i kad stignem do krivine imam skriven plan i manevar. Put opasan i uopšte mi se ne ide, naročito ne iz početka. Umalo da odustanem i da iskipi sve u meni.

Pustim muziku za smiraj. Tonovi leže na krevetu. Nabrajanje, brblj, brblj neka nerazumljiva strana pesma… Ali dobar ritam. Onda se tonovi razigraju, rastegnu se u pesmu. Uspavanku. La, la, la, la…

Zaspah. Mrak. Mrkli mrak. Ništa, ni sna. Pisak pištaljke, kao čajnik, startna pozicija.

Opet. Pokušavam da napravim rekonstrukcija događaja od ranije, sećam se krivine i svega.

Samoubedim se, mogu ja to. Jeste, jeste, možeš ti to, samo hrabro! Stegnem kajiš još jednu rupu, uvučem stomak, savijem kolena. Ne može, čekaj malo, nešto će da pukne ovako. Suviše sam napet. Krc, krc! Eto ti sad! Vratim film. FFWD, RWD, SLOW… PLAY! Polako, još polakše. Stani! vrati, vrati, vrati… AHA!!! Tu je pukao film. Neostik, ima da drži bolje nego orginalni materijal. Čvršće je. Mnogo črvršće. Vidi kako sad drži, vodu, dok majstori ne odu. Sam svoj majstor. Jesam ga opravio svaka čast.

Proguram se kroz gužvu. Skočim, skočim, skočim, skočim, skočim ko neki skakutavi zec… Pa se okrenem, pogledam iza sebe. Ma da. Sad je to to. Sve je spremno za trku. Odmorim malo, zadovoljan. Lepo izvrnem se i legnem ispod plafona. A on beo. Onako kao da sija od sijalice. Umočim ga u maštu i da vidiš, ko filmsko platno da sam postavo. Ne verujem, ne, ne… Ne verujem ti više, ovaj put nećeš me prevariti opsenama i lažnim znakovima. Gledaj sam svoje slike sam jer si lažov i dosta mi je tvojih laži. Sad i ovde je kraj, i tačka! Nema više!

Baš sam odlučan, opet. Koristim priliku da, dok je zbunjen pretrčim stazu. Brzo, brzo, brzo… Rukama i nogama grabim, niz put. Evo je ista krivina… Samo ovaj put znam, ehe, šipak ti. Smejem se i prolazim već poznatu krivinu… Ha, ha, ha… Vidiš šta ti je iskustvo. Nova krivina, isto lakat, iskusan manevar… Sledeća krivina, pesak. Pljas! Sad već manevar kipi u meni, moraću opet iz početka. Dokle više tako?!

Dođe mi da opsujem, ozbiljno. Bacim sve i dignem ruke. Neka trči ko može, meni su ionako poderana kolena.

+ Koliko bre kirivina ima ovde?

– Pa to je bar lako, imaš samo dve krivine: levu i desnu… Ha ha ha ha ha ha…

+ HA-HA! jako smešno. Daću ja tebi smeh, (pljas)! Aha, mangupe, nije više tako smešno?!

– Ahahahahahahahahaha… Joj jeste… pogledaj svoje lice.

Pogledam lice, a ono crveno. Opet sam ošamario sebe u ogledalu.