Vino i magla 2.2 (Katarina)

2.
Pred sam kraj avgusta Bogdan je otišao do Dobrivoja koji je bio sekretar, učitelj, direktor, ložač kao i još mnogo funkcija u područnoj školi. Jedino bi njegova žena povremeno očistila prostorije kad to nisu đaci radili. Dobrivojeva žena, starija dama u godinama, sa jako otečenim nogama jedva se kretala do vrata da otvori Bogdanu. Bogdan je po običaju razvukao osmeh od uva do uva i pitao je li tu „profan“, kako su ga svi u selu zvali. Pozdravio se sa Dobrivojem i zapitao ga da mu izda školu na jedan dan, imao je plan da napravi ispraćaj. Dobrivoje, iako sa čuđenjem, odobrio je stvar.
Sve je bilo tu. Mayka se potrudila da napravi po nešto od kolača, ostatak su uradili komišije. Marko i Dragana, iako su te godine dobili prvo dete ispekli su mu prase. Komšija Slobodan je ispekao jagnje… I tako dalje. Na kraju je bilo petoro prasadi i dva jagnjeta. Bilo je jela i pića za 600 gostiju iako celo selo nije brojilo toliko. Svi su hteli na neki način da se oduže Bogdanu jer mu ništa nije bilo teško da uradi, i poslušao bi svakog ko god bi mu nešto tražio da uradi. Prvi gosti su stigli već oko 2 sata i seli za sto. Drugari su služili i njegova majka Sofija (svi su je zvali Soka) nije smela da se ustane sa stola bilo šta da uradi iako je sedela kao na iglama. Bogdanovi drugovi su joj izričito zabranili da bilo šta radi i može da ustaje jedino ako želi da igra. Nekoliko puta je ustala i krenula do kuhinje ali bi je drugovi uzeli za ruku i doveli nazad na mesto. Ali igle su igle, nije mogla da sedi i uživa pa se šetala na tamo na ovamo dočekujući goste, pozdravljajući se sa svima, sa nekima i po nekoliko puta. Na njenom licu je bila tolika radost da su je neke komšinice pitale koji je to sjaj stavila na lice kad joj tako blista.
Zabava je išla, Bogdan je obilazio sve i svima nazdravljao. Neki su ustajali i držali zdravice a majka bi plakala obavezno na svaku. Kumovi, tetke, strine, komšije… Svi su nekako toliko bili veseli da je to još dodatno raznežilo ionako nežnu njegovu majku. Na kraju je i ona popila dve tri čaše vina pa je pevala i predvodila pevanje da su se mnogi iznenadili jačini i lepoti njenog glasa. Niko je godinama nije čuo da peva, od kad joj je pre 15 godina muž umro, jedan naopak i gadan čovek, alhoholičar koje je nebrojeno puta naneo teške povrede. Nebrojeno puta je bežala kroz prozor kad bi ga čula kako peva ulicom, zajedno sa Bogdanom i sakrivala dete u nedrima, bez obzira bila zima ili leto. Njegova pesma je značila da je pijan i da joj sleduju batine, zato nikad nije ni volela pesmu ni pevanje… Na žalost ili na radost umro je kako je i živeo, mrtav pijan je pao pod zapregu i konji su ga izgazili na smrt. Od tada, niko je nije video da nosi nešto sem crnine, niti je čuo da peva.
Već predveče počela je da dolazi omladina i da stidljivo stoji u ćošku, gledajući kako stariji sede i pevaju, jedu i piju… većina se stideći svojih roditelja. To je već bio znak da se stariji polako ustaju i odlaze. Iako je Bogdanova majka svakog po nekoliko puta nudila da ostane, svako je imao neki „razlog“ da baš sada ode, svako je morao rano ujutro ovo ili ono. I svako bi na izlazu turio u džep Sofiji pare, govoreći da ih zadrži i rasporedi jer će ih Bogdan sve odjednom potrošiti. Ona bi se pravdala da ne treba, da su već dosta doneli, ali bi na kraju morala da uzme…
Najposle se i majka pozdravila sa Bogdanovim društvom naročito sa onima koji su služili i svakom turila po 100 dinara u džep, neka im se nađe. Da bi onda polako izašla, sa nekom mučninom u stomaku, da li od vina, od dima, od buke i pesme, da li što Bogdan već ujutro ide ko zna gde… Nije se ni trudila da sazna, polako se uvukla u svoju staru kuću i legla na krevet i neobično brzo zaspala.
Na zabavi drugovi su izneli gramofon i krenula je muzika. Nikome se nije jelo. Ali su svi uzeli po nešto da popiju. Katarina po običaju nije htela ništa da pije, mrzela je alhohol iz dna duše i one koji ga piju. Nije mogla da podnese da vidi Bogdana kako pije. Bogdan je došao do nje i nasu joj čašu vina, pogledao joj i rekao „Valja se, za moje zdravlje, kad te molim!“ Uzela je čašu, kucnula se sa njim i iskapila je do kraja u dahu. Bogdan je samo pogledao. Kako je vreme prolazilo Katarina je počela da oseća toplotu po telu i nenormalno joj se igralo. Igrala je ona i pre, znala je sve plesove, išla je na časove u Gradu, bila član folklora. Ali sad joj se igralo da nije mogla da stane. Nakon skoro dva sata raznoraznih igri prišao joj je Bogdan i ponudio još jednu čašu vina ali da piju preku ruku, rekao joj je da će ih to vezati za večnost. To joj se dopalo pa je pristala je, uzela čašu, provukla svoju ruku kroz njegovu i ispila je na iskap. Na molbu drugarica, malo je izašla na vazduh, i čim je izašla nekim čudom je počela njena pesma pa se brzo vratila unutra. Više skoro da nije osećala telo, ni umor, ni bilo šta sem silne želje da igra, i da igra, i da nikad ne prestane da igra…
Igrala je sa svima, igrala je kolo, okretala se da joj se vrtelo u glavi, nekoliko puta za malo nije pala preko drugih na pod. Nekako se uvek tu našao Bogdan da je u zadnjem trenu uhvati da ne tresne. A ona se smejala kao nikad. Smejala se i gledala ga pravo u oči. U jednom trenutku, Bogdan se iznenada približio i poljubio je. Iako je bila u nekom nezgodnom položaju iz kog je jedino mogla da padne na zemlju nekako se izvukla odgurnula ga i istrčala napolje. Sakrila se iza škole i smejala se stavivši ruku na usta. Od nekud se pojavio Bogdan i prišao joj. „Gde si ti pobegla?“ pitao je dok je prilazio sve bliže. Stavio joj ruku na rame, pomerio kosu lagano joj prelazeći na vrat. Nije se branila, ali joj je bilo nenormalno smešno, sve dok se u jednom trenu nije uozbiljila, zagrlila ga i dugo ga ljubila. Bilo joj je iznenađujuće lepo, toliko lepo da je želela da nikad ne prestane. I kad joj je rekao „Hajde da se vratimo, pitaće se gde smo?!“ bolje bi bilo da joj je opalio nekoliko šamara i nastavio da je ljubi. „Idi ti“ odgovorila je „meni se nešto ne ide!“. Vratio se do nje i nastavio da je ljubi. Iako se njima činilo da nije prošlo ni pet minuta, prošlo je više od sata. Zabava se utišala bez Bogdana i društvo se razilazilo kući. „Hajdemo!“ pozvao je Bogdan. Sad joj se nije išlo definitivno, svi će znati šta je bilo i gde su njih dvoje nestali više od sat vremena. Svi će da je zezaju. Ima celo društvo da viče onako rastegnuto „Ooohhhoooohhhoooo“. „Ne mogu sad, biću ja ovde još neko vreme pa ću doći! Idi ti, eto mene.“ Bogdan je značajno i upitno pogledao. „Ženske stvari, eto me odmah!“ pravdala se. „Dobro“ odgovorio je Bogdan „Kako hoćeš! Čekam te unutra! Važi?“ Bogdan se okrenuo, značajno poskočio dodirujući petom drugu nogu, uradio je to još jednom sa drugom nogom. Onda se okrenuo prema njoj smeškajući se. Ona se već jednom rukom držala za stomak a drugom preko usta da ne prsne u smeh. Namignuo joj je i zamakao za ugao školske zgrade. Ona se tiho sagnula u čučanj i smejala se da joj se celo telo treslo. Njegovo podskakivanje joj je bilo nešto najsmešnije što ikad videla.
Ni sama ne znajući zašto na jednom joj je palo na pamet da ne ide više na zabavu već da popreči put kroz školsku borovu šumu, pa da preko livada i prelaza da stigne kući. Sa te zadnje strane kuća je skoro uvek zatvorena ali moći će da uđe kroz prozor koji je na njenoj sobi jako nisko. Iako se magla spuštala nije se uplašila već je naprsno odlučila tako, ustala i otišla. Ušla u sobu, pritvorila prozore i tiho se uvukla u krevet još uvek se smejući. Zadovoljstvo i radost koju je osećala nije mogla opisati. Odjednom joj je ceo svet izgledao drukčiji. Čak je soba nekako neobično sijala na mlečnoj mesečini kroz maglu.