Ja nikad nisam osetio sreću, ma koliko vam to čudno izgledalo…
Ne onako kako je ljudi opisjuju. I kad govore o njoj i pominju razne stvari razumem ih o čemu govore i osećam njihovo ushićenje… Ali nemam kod sebe neki sličan osećaj kojim bi mogao uporediti sa njihovim…
Jednom davno sam se pitao u čemu je problem?!
Nekako u to vreme silno sam želeo da imam muzičku liniju. Nisam imao ništa od aparata pa sam rešio između TV i muzike da bude muzika… I radio sam… i skupio pare da je kupim… i bio jako uzbuđen što je nosim kući… i povežem kablove… i pustim je da radi… i neće ni da bekne… ma šta da joj uradim ona ćuti… i zovem majstore… i to se otegne do u nedogled… i poprave je… i donesu… i sve radi… bila mi zanimljiva dok nisam provalio za šta je svaki dugmić (nekih sat-dva), a onda sam je potpuno ignorisao…
I sve tako, sve što mi se desilo imalo je neku začkoljicu koja pokvari ceo dođivljaj… prvi dan u školi, prvi poljubac…
Ništa od sreće rekoh sebi…
Ali…
Mogu da osetim bol.
Moju, tvoju, bilo čiju…
Svakog ponaosob čoveka. Čitavog naroda. Svih ljudi.
Mogu da je vidim u očima, koraku, smehu, suzi. Mogu da je dodirnem, pomirišem…
Bol koju sami ljudi osećaju ili su se saživeli sa njim pa im je normalna. Rane. Užasne bolne rane ne zalečene.
Čak i kad ja povredim nekog. Vidim ranu koju sam napravio tačno na mestu na kom se ona nalazi.
Ne pitajte me kako, jer ne znam kako vidim, ali vidim. Samo bol. Tugu. Osećaje. Ljubav. Čak i prelest.
Duše koje vrište od bolova u telima svojih domaćina. Ljude koji obožavaju da se iživljavaju nad tuđim bolom misleći da će tako izlečiti svoj.
Ponekad mi se čini da neću izdržati. Da ću jednom sakriti se, pasti. Negde daleko.
Sve me doziva sem vas.
Najčudnije od svega je gledajući svu tu bol moja ljubav raste. Gledajući grozote moja milost raste. Kao hleb od kvasca.
Moja duša tuguje, dok moja glava svim silama pokušava da pronađe izlaz iz začaranog kruga… I ponekad se plašim da ću pasti u nesnosan očaj, a glava će se izgubiti u vremenu i prostoru…
A srce?!
Svaki put kad se spustim u taj predeo, moje srce se smeje… Uvek je nasmejano… Od kad znam za njega ono se stalno smeje… Zadovoljno ni zbog čeg, veselo ni za šta… Ponekad se pitam da nije poludelo i napustilo ostatak tela… Da nije drogirano, ili zavedeno…
Ali nije, samo je nasmejano…
Autor jelence [ Odgovori ]
28/05/2009, 10:24
Ma , sto bi ziveli i osecali jednostavno , kada mozemo komplikovano ?
:-)))
Autor domacica [ Odgovori ]
28/05/2009, 10:40
e, baš umeš…
mnogo šta.
sad je red da naučiš da srce povežeš sa ostatkom sebe.
biće lepše.
tebi.
i svima kojima si drag.
Prijatno!
Autor sanjarenja56 [ Odgovori ]
28/05/2009, 10:44
Ne znam zašto sam osećala da ćeš napisati nešto ovakvo, i osećam da je istinito, da si ovo ti.
Bolje osećati bol nego sreću nije baš srećan usud, ali je tvoj. Sve dok neka velika sreća ne pobriše sve boli. Ako je nađeš…a želim ti da je nađeš.
Autor domacica [ Odgovori ]
28/05/2009, 12:41
kad prvi put čitah, sa kraja mi se smešilp jedno srce.
sad puno malih osmejaka. slatkih, razigranih…
neko je ukrao srce?
Prijatno!
Autor komsinica [ Odgovori ]
28/05/2009, 12:56
Tako ne zelim povjerovati da nisi nikad osjetio srecu.. I da se miris s tim..
Kao i ‘sanjarenja56’ , nadam se da ce neka velika sreca da ti pobrise sve boli..
Autor casper [ Odgovori ]
28/05/2009, 14:01
Suky, ti se osecas sasvim normalno.
I znas sta je sreca.
Da ne znas, ne bi znao ni sta je tuga. Ne bi znao da uporedis.
Samo si covek, imas osecanja, i umes da volis. Zato te i boli.
Ali, bas zato, imas i velike sanse da budes zaista srecan!
Autor nesanica [ Odgovori ]
28/05/2009, 15:10
Mozes ti da pricas i pises sta hoces ali veselo i nasmejano srce moze da kuca samo u srecnom coveku. tacka! :))) Poz.
Autor grlica [ Odgovori ]
28/05/2009, 19:03
Moram priznati da sam ostala prilicno iznenadjena kada sam ovo procitala.Nisam se nadala da ces ovako pisati o sreci,ali jako mi se dopalo.Od svih postova koji su napisani na ovu temu tvoj je najosjecajniji.Bas i ne vjerujem da ne mozes da osjetis srecu,to ti samo tako mislis.Imam osjecaj da se ti stalno od necega branis,od necega bjezis,ponekad i od samog sebe,od svojih emocija.Kao da sam sebe kocis…a ne bi trebao…Ustvari ja mozda i grijesim…Ovakve postove moze da pise samo neko jako osjecajan,njezan,neko ko moze i treba da bude srecan…
Autor behappy [ Odgovori ]
28/05/2009, 20:19
Verovatno je tvoja sreca negde zalutala… a cini mi se da se nalazi u nekoj devojci. Zato i boli.
Pozdrav
Autor pricalica [ Odgovori ]
28/05/2009, 20:55
Део који недостаје и чежња да се пронађе. Тај бол је потрага за оним што се открило и чега се окус осетио, а чега нисмо достојни да се дотакнемо. И збуњени смо и разапети и колебамо се и повређујемо – себе и друге – падамо и устајемо, падамо и устајемо… док најзад у наручје не стигнемо. Срећа на земљи је икона вечног блаженства на Небесима. Над иконом сузе, док не стигне радост са Оним Ко се не види.
Поздрављам те пуно.***
Autor anam [ Odgovori ]
28/05/2009, 23:31
Kazala sam da te poznajem…
Ti znaš šta je sreća!
Tvoje zadovoljstvo je jače nego onih koji maštaju o realnim stvarima, o sreći koja će ih obasjati kao Sunce u zoru, ispuniti srce radošću i zauvek kod njih ostati.
Bol je vrhunac, kao što je i sreća.
Samo onaj ko ume da oseti bol, ko zna da povredi i da bude povredjen može osetiti vrhunac sreće,
…jer sreća nije razmažena devojčica sa kikicama i mašnicama….
Sreća je licemerka koja se zna sa svakim da poigra,
da namami i da odbije,
da se ponudi i da pobegne…
da zaboli kad odlazi,
da probudi nadu,
da se na trenutak preda,
pa nestane kao da nije nikad ni postojala…
Ti poznaš sreću,
jer je imaš onakvu kakvu želiš da imaš
Autor suky [ Odgovori ]
29/05/2009, 08:22
HVALA SVIMA
I JEDNO IZVINJENJE, STVARNO NE MOGU DA ODGOVARAM, DRUGI PUT…
IZVINJAVAM SE I MOLIM DA OPROSTITE…