Aleksandra…

Vrata su se otvorila. Ona je stajala. Uvek čudno nasmejana. Nešto izmedu prezira i umiljatog osmeha. Kratak poljubac samo je ovlaš dotakao usne. Mmmm! Ona zna u praksi da ostvari ono što svaka žena misli da zna. Prošla je pored mene i otišla u gomilu, mada nikad nije bila deo gomile. Aleksandra. Crnka. Pričali smo… Teška za razumevanje. Probali smo… Kao džem iz bakinog špajza…

Ima tome nekoliko godina kad smo se upoznali. Neko vreme je koristila bensedine i pivo, ljubila se sa svakim momkom na koga bi naišla. Bila poznata kao laka riba. Mrzela je momke koji bi je pitali, imaju li šanse kod nje. Nije mogla da zamisli čemu sva ta beskrajna priča.

Onda smo se upoznali.

——————————————————————–

– Što se zezaš sa svim tim momcima?
* Volim to!
– Jes baš! I ja volem sok od maline pa ga ne zlostavljam!
* Pa kako se osecaš kad popiješ sok od maline…
– Ko je taj koji je tako upropastio malu Aleksis?
* Nemoj da me zoveš tako, mrzim to ime!
– Ti mrziš 99.999% stvari koje vidiš, čuješ, znaš, osecaš… Aleksis nije iznimka.
* Ma nije to. U stvari jeste… i nije. Imam svoje ime i ne volim da mi daju „slatka“ imena. Osećam se ko ona krava Milka što je onako smešno ofarbana.
– Pa dobro, Aleksandra. O čemu se radi ovde? Kuda si se to zaputila?
* Ti bi da pričaš sa mnom?!
– Ma jok! Ja sam ti istražni sudija i sad imaš da priznaš sve svoje kriminalne radnje.
* Jesi li?!
– Ajd polako. Redom.
* A šta bi ti hteo da znaš?
– Sve.
* Baš sve?
– Baš sve!
* A šta ako ti bude muka?
– Rizikovaću!
* Zašto hoćeš da znaš?
– Zato što ti hoćeš da kažeš, a nemaš kome. Pa rekoh, evo mene, reci meni.
* Šta si ti? Neki svetac pa si spreman da saslušaš grešnika! Hoćeš li mi dati oprost, šmrc?
– Treba li ti?!
* Ne treba.
– Pa što onda tražiš?
* Onako.
– Vrdaš, je li? Jesmo rekli da počneš polako.
* Nemam ništa da ti kažem.
– Dobro.
* Šta je tu dobro? Pogledaj me?!!! 24 godine i nema ništa da kaže! Šta je tu dobro?
– Dobro je što nemaš ništa reći.
* Kako je to dobro?
– Bolje nego da imaš mnogo. Ko bi to sve saslušao?
* Hm!?
– Ajd prestani da se zavitlavaš i pričaj… O čemu se radi?
* O čemu bi jedno govno moglo da priča?!
– O kanalizaciji?!
* Pa dobro. Razna sranja su se dešavala u kanalizaciji. Ima pacovi, po dve kile, pacovi…
– Šta je tu dobro?
* Kanalizacija je dobra. A tebi bi bilo bolje da me se maneš, povrediću te, a ne želim to. Ja sam takva, sve userem. Čega god se dotaknem ono počne da smrdi. I ti ćeš?
– Interesantna teorija. Nazvaćemo je „govno teorija“! Jednog dana ljudi će prelistavati knjige i naći tu teoriju. Ja ću je zapisti i objaviti, a novootkriveni mislioci će citirati tvoje reči. Oduševljeni će uskliknuti „eureka, govno je prvak sveta“.
* hehehehe… Ti stvarno misliš da mogao da mi pomogneš. Meni ne treba ničija pomoć!
– Znam.
* Pa zašto onda pokušavaš da razgovaraš sa mnom. Hajde me poljubi!
– Neću.
* Zašto?! Jesam ružna? Odvratna!
– Nisi odvratna. Prilično si lepa i zgodna, čak mi ličiš na Merlin Monro.
* Sereš.
– …
* Izvini. Pa hajde onda zabalavi Merlin Monro.
– Neću.
* Što?
– Volim tako!
* Ti mene prezireš, jel’ da? „Gospodin ispravni“!
– Prezirem.
* Pa imaš pravo. Bolje da me ne diraš, jer ako me dirneš ima da zasmrdim najstrašnije.
– …
* Ti si dobar decko. Zašto se trudiš oko mene?
– Zato što hoću da te porazim pa onda da te iskoristim.
* Ma nemoj!
– Ma daj!
* Ne dam.
– Videćemo!
* Šta ćemo videti?
– Hoćeš li dati ili ne?
* Neću.
– Ništa ti i ne tražim.
*…
– Jesi li se izmangupirala. Ajd sad polako. O čemu se radi?
* … (place nekoliko trenutaka)… Ti si jedno pokvareno đubre. Ne bih ti prišla ni na kilometar. Zajebavala sam te kad sam ti rekla da me poljubiš. Kako si tako glup, pa ne vidiš da te šetam ko majmuna. (smeje se nenormalno glasno i dugo, u lice)..
– Šta je smešno?
* Ti si smešan. Zar se ne vidiš. Taj tupi izraz na licu. Smešna košulja i odvratne patike. Semšniji si od neke karikature…
– Drago mi je da te mogu nasmejati.
* Što me diraš?! Rekla sam ti da sam đubre. Sam si to tražio!
– Ja sam tražio da pričaš o čemu se radi, a ti i dalje vrdaš, i zezaš.
* Dobro. (gleda u pod kao da se nečeg priseća) O čemu da pričam?
– O sebi.
* Ja sam govno. Naveće i najsmrdljivije govno koje je svet ikad video. Samo to niko ne zna.
– Opet ti o fekalijama. Pitao sam te o čemu se radi, a ne imaš li problema sa zatvorom?
* Ne radi se ni o čem. Ja sam ništa. I nema o čemu da se radi.
– Zašto uporno izbegavaš da kažeš u čemu je stvar?
* Ne izbegavam. Ozbiljno. Nije u ničem stvar. Jednostavno nemam šta da kažem. Nisu me zlostavljali u mladosti. Nisam se razočarala u ljubav. Nisam doživela gorozote. Nego sam prosto takva. Bezvezna. (smeje se)
– Da, da. A ja sam inače Tom Kruz, samo ne znam šta mi je danas.
* Stvarno!
– Aha. Nisam jak kako Švarceneger, niti sam bogat kao Brus Wilis, nisam faca kao Al Pacino, al’ zato ližem kao Lesi…
* (smeje se)… Daj da vidim.
– (plazim joj se)…
* Pa ne tako.
– Nego kako?
* Pa da se ogrebem za jedan snošaj!
– Neću.
* Šta nećeš?
– Da se zezam sa tobom na ovaj način. Nego mi reci već jednom o čemu se radi?
* (sakriva oči, gleda negde odsutno u pod) Nevina sam.
– Kao majka devet Jugovića.
* Ne veruješ mi!
– Zašto bih?
* Zato što je to istina.
– Dobro.
* Pa kako je to dobro. Imam 24 i još uvek sam nevina.
– Ti to ozbiljno!?
* Da.
– Interesantno. A svi oni momci?
* Ništa.
– Kako bre ništa? Mene si našla da ložiš?!
* Ne ložim te. Ozbiljna sam.
– I to je to!
* I to je to.
– Zato si takva?
* Nije zbog toga.
– Znači ima još?!
* Ima, ali ti to neću reći.
– Hoćeš, hoćeš.
* Neću, neću.
– Videćemo.
* Pretiš mi?
– Aha.
* Čime.
– Dvadesetkom.
* Daj da vidim!
– Sačekaj da repetiram.
* Ajd ne seri.
– Šta je nevinašce, plašiš se.
* Sigurno.
– Hoćeš li reći u čemu je problem ili ne?
* Hoću.
– Kada.
* Nikada…

Mnogo kasnije mi je rekla u čemu je problem.
Zatim se udala i otišla daleko.
Australija…