Nja nja nja

Gledajući razne gluposti koje ljudi rade, od kojih je Jackass vrh, i za šta su sve ljudi sposobni da urade ne bi li… Ne znam tačno šta, ali predpostavljam da žele da se osete živima, uzbuđenima, važnim… Krajnja granica je da se i smrt prihvata kao nešto jako inspirativno i lepo(?!).

Znam enormnu količinu ljudi koji preterano seru kako im je teško i još više onih koji, zaraženi besmislom, pokušavaju da budu ravnodušno nezainteresovani (cool). Ah, ta dosada?!

Previše ljudi glumi da je sa 20-30 doživelo i proživelo sav bol i svu nesreću, i da nikad neće uspeti da se oporave. Još više ih je koji glume da su probali sve i sve im je jasno, pa im je sve postalo preterano dosadno. Tragično je gledati ljude kako su već odavno prešli u apatiju. Još tužnije je kad pokušam sa tim ljudima da podelim neku svoju mini pobedu, radost ili uspeh, a njima je sve tako ravno i bezveze…

I jedni i drugi čekaju neku enormnu količinu uzbuđenja i dešavanja da ih pokrene. Da počne svet da se vrti oko njih. Čak i kad bi se desilo tako nešto, to bi ih pokrenulo za celu dužinu dupeta. Toliko bi ih to držalo da bi ustali i premestili se sa jedne noge na drugu.

Otvorite samo priču sa bilo kim u vozu, autobusu, bilo gde (ne bih da generalizujem, i to podvlačim)… Sledi vam pregršt kukanja kako živimo u jadnoj državi sa političarima lopovima, potkupljenom i korumpiranom od čistačice do predsednika administracijom. Kao da svi imaju neku drugu državu u rukavu, i čim ova pukne oni će da je istresu na sto i dobiju igru. Za sve je kriv „tamo neki“, dok dotični ni testisima ne mrdaju da bilo šta urade.

„kakav narod takva država“

Ovo o čem vam pričam nije tinjedžersko kukanje i suočavanje sa stvarnim svetom. Ovo su odrasli ljudi.

Zašto im (nam) nije dovoljno ono što imamo? Mogao bih pokušati da vam objasnim i uzroke i posledice, ali ne sad i ne ovde. Ostaćemo za sada na ovom kursu.

Da se ne lažemo, i ja ponekad spadam u grupu lelemuda koji najstrašnije kukaju kako su slomljeni, jadni, bedni, tužni, ogorčeni, izrabljeni, napaćeni, istraumirani… Kme, kme, kme… Jednina razlika koju vidim između nas, jeste da se ja te maksime ne držim ko pijan plota. Iskukam se koliko je potrebno s vremena na vreme i ko svaka pošteno kmezava i kenjkava osoba na kraju dana saberem da sam i dobro prošao. Naročito pošto me dnevnik „ubedi“, da sam mogao završiti kao član nekog ozloglašenog klana ili porodice, neke političke partije ili ratni zločinac, da sam se jednostavno mogao naći u pogrešno vreme na pogrešnom mestu… I tako dalje, odaberite bilo koju vest sa „vesti“, pa se pokušajte udobno smestiti u bilo koju od tih priča.
Trudim se da sa društvom ostanem u dobrim odnosima i da im stavim do znanja da mogu računati na mene ako im zatrebam. Pokušavam da se zaljubim, i to onako da uši otpadaju. Pa da prestanem pričati sve one iste priče, „kao nema normalnih ljudi“, „kako je teško održati vezu“ i ostale kme, kme, kme zavitlancije.

Cenim da sa svjih 30-ak imam vremena ispred sebe da mi stvari postanu tragične i dosadne. Još uvek je rano za penzionerska ispravljanja krivih drina. Zato sam rešio da smanjim kuknjavu zbog stvari koje želim da imam a nemam ih. Ne kukam nad sopstvenom tragičnošću i ostalim melodramskim glupostima. Ili ću promeniti nešto ili me se ne tiče. Brinu me ti ljudi kojima je kuknjava postala način života, a deviza „takva je situacija, kriza ovo-ono“ životna filozofija.