Na stranu sve

Znao sam pre da je opišem, baš onako lepo. I pesmu da napišem, onako baš dobru.

Onda sam izgubio nadu da ću joj ikad izrecitovati neku od tih pesama, pa sam prestao i da ih smišljam. Kao i poze koje ću da zauzmem kad ih budem recitovao. To me pre beskrajno zabavljalo.

Ne znam zašto se to tako dešava, voleo bih da znam, ali ne znam.

Postajem sve detinjastiji.

Sve više me privlače najprostije stvari i najprostije reči. Izgubio sam svaku volju za prepirkama i pametovanjem. Neki bi rekli da sam se previše povukao u sebe. Mada mi to nikad nije bilo jasno. Kako izgleda biti otvoren. Ja biram prema kome ću biti otvoren. Nikako prema svima. Smatram to i čojstvom i junaštvom. Em druge branim od sebe, em sebe branim od drugih. Uopšte ne vidim nešto loše u tome.

Pre je sve to…

Nije sve… Recimo komšija nije. On se promenio. Nekako ostario jako brzo, u nekoliko dana. Primetim, bore, jesu bore, nisu, ma jesu. Na licu bore, a koža prezrela. A on to ne primećuje. Ni malo. Ništa. I dalje se smeje i gleda me. Šta li sam sad to našao na njemu. Vidi da nešto nije kao pre. Pa nije. Nisi isti, ostario si, a da to nisi ni primetio. I ja sam.

Njene ruke isto tako. Stari. Ali ne bi da se to vidi. Kreme, puderi, koješta. Verovatno razmišlja i da se operiše koji put. Ja ne. Ne bih to. Seckanje i slične stvari zarad lepote. Ne. Produžiti mladost, zarad čega?

Uostalom i muzika se pogoršala. Sve manje tonova je u njoj. Sve manje zahteva. Nešto za glavu. Sve više buke. Deranja, nadglašavanja, znaš ono prodrati se jače nego ovaj pre tebe.

Nije ni tako. Hteo sam…

Možda i nisam, ali… U čemu je razlika. Ključna razlika. Uzvraćanje istom merom. Otvorenost, tolerancija. Tolerancija moje dupe! Samo umišljenost. Nema tu tolerancije, ničeg, pa ni nje. Ko samo izmišlja sve te reči.

Znaš. Teško je provaliti nekog ko je mnogo pročitao ili zna mnogo. A glup. Stvarno. Malo više vremena ti treba, ali skapiraš da… Nema ništa. Znaš. Samo praznina i glupost. Sve naopako postavljeno. Licemerno. Možda je i licemerno i dvolično. Bezvezno. Bled pokušaj da se uzdigne i izdvoji. Samo da znaš, svako to tumači na svoj način.

A nekad smo se igrali u pesku i pravili kuće i zamkove i pećine. Kući sam imao… Matori su pravili neku kuću u kojoj smo trebali da živimo. Nova, pored stare. Pa smo stalno imali peska. Svakakvog. A njabolji je bio onaj za malter, pa malo mokar, pa mogao si od njega da napraviš šta hoćeš. Stvarno. I sad, drug jedan, a bio je odlikaš, sve petice, pa je napravio zgrade, čak i sitni hleb. Ceo grad, mali autići, ulice, garaže. Bilo zanimljivo.

Sad mi samo zidaju zatvore. Znaš, vuku za rukav, ajde sa nama, mi smo najbolji, mi smo najlepši, mi znamo, bolji smo, mi razumemo… Šta to? Ne, stvarno, šta to razumeš? Praviš se pametniji nego što jesi. Staneš na moje rame, ili glavu, pa da se podigneš. Visok si, šta li? Skapirao si? Šta to, baš me zanima?

Onda se damo u trk. Sve niz ulicu. Biciklama, ceo kraj. Nema nas ceo dan. Obišli delove za koje nismo znali ni da postoje. Iza granica, znaš. Tamo preko brda, pa još jedno brdo, pa još… A sve isto. I tamo ljudi, ulice i kuće. Dvorišta. Žene prostiru veš u keceljama sa zavrnutim rukavima do laktova. K’o moja majka. Klinci, ne znam ih, nikad ih pre nisam video, ali odmah isteraju svoje bicikle na ulicu. Ajd sad. Trkanje. Nije fer, tvoja bicikla ima brzine moja nema, ima veće točkove…

Mnogo smo zezali jedno druga. Ponekad bi nam ga bilo stvarno žao. Jer je bio baš neki pekmez i razmaženko. Kme, kme, kme… Valja se po travi, kmeči do u besvest ako on ne pobedi. Onda ga svi gađamo. A imao je uvek najbolje klikere. Plače. Svi ste protiv mene. Ma jesmo li? Ili si ti protiv celog sveta. Kasnije je to skontao kao svoju posebnost. Znaš, posebno poseban.

Sad mi govori kako je on pronašao nešto. Sebe, istinu, šta li?! Znaš ono posebno. Mnogo pametno, a ja sam glup da to shvatim. Ma nisi ti pronašao ništa, nego mi i dalje prodaješ priču kako nemam prava da te gađam za fulju i nemam prava da čistim teren. Još uvek nisi oprostio tolike svoje poraze. Video si svojim očima, zar ne?

E sad bi rekao da brbljam bez veze, a znaš da nije tako. Kapiraš, a?