Milena (1)

1.

Ispričaću vam nešto, a vi nemojte da se ljutite. Ili da mi se sekirate. Važi?!

Hteo sam jednom da napišem knjigu, ali nisam. Nazvao bih je „Žirevi i Svinje“, ali ne volim nešto da pominjem već pomenuto. Pa sam odustao. Dobijem tako neku ideju, i taman dok se ja smislim i razmislim, nakon par dana je vidim kako je neko već uradio, i onda mi bude baš bez veze da je sad i ja nešto ponovo razrađujem. Čak sam imao i svoju teoriju o tome kako neko šalje ideje, verovatno Bog, pa one padaju po nama, i sad gde se prime, gde nađu plodno tle tu se razviju, kao u onoj Hristovoj priči o sejaču i semenu. Sad mi je i ta teorija bezvezna. Zato ću vama da ispričam priču. Nema potrebe da se sad uzbuđujete oko toga. Priča k’o priča. Čuli ste sigurno i boljih, i gorih. Verovatno ih i vi znate mnogo, i imate svoju. Ali ovo je moja priča, zato mi se sviđa. Uvek sam hteo da kažem ovako nešto, čak sam i zamišljao kad budem napisao tu svoju knjigu da ću je tako početi. Ovo je moja priča, zato, ŠLUS! Baš je onako američki, a? Da naglasim to… Šta? Vredniji sam, ne u smislu da vredim više nego, nego da radim više. Znate, vredniji, kao ranoranilac, ali nisam ranoranilac, nego sam samo eto napisao svoju priču i to je to, a vi svoju niste ili jeste. Ako i jeste, sigurno niste ovako, ili ovakvu.

Jednom davno bio neki, ne kralj koji je imao četri sina, vać prosto ja, i taj je ja mislio kako je mnogo pametan i mudar, pronicljiv. Čak sam i ubeđivao ljude u to. I verovali su mi, što je najgore od svega. Pitaju me, recimo, šta je sa ovim svetom danas; a ja se zamislim pa im odgovorim: „Svet je zalutao u potrazi za ništavilom, toliko je zalutao da više ne zna ni kako da se vrati, a neće nikog da pita“. A oni se zadive. Jaooo, kako si pametan, mudar, i sve tako… Kao da sam neki Njegoš, sačuvaj me Bože. Isprva mi je godilo, kasnije… Kasnije mi je bilo muka, ali baš muka. Ne znam odakle meni takve misli i takva razmišljanja, zaista ne znam, ali dođe mi i ja kažem i to je to. I ljudi ostanu impresionirani. Uglavnom. Kad delim savete, pričam ili tako nešto. Prosto se iznenade kako sam ja to sve razmislio i smislio, a kako oni to tako nisu videli ili šta, pa me tapšu po leđima i hvale me i zahvaljuju. A meni lepo, ljudi me vole, poštuju. Tako je bilo s početka, ozbiljno. Ne bih vas lagao. Što bih? Nemam razloga za to, niti imam neke koristi od toga. Glupo je lagati kad nemaš neke naročite koristi od toga, kao na primer da zezneš trgovca na buvljaku, ili sakriješ druga od manijaka… Šta je bilo? Nije ovde, otišao je na drugi kraj sveta. Tad se isplati slagati, posle te drug mnogo voli i zahvali ti se i sve to. Nikad nisam skapirao što ljudi lažu kad nemaju nikakve vajde od toga. Kao ribolovci ili lovci.

Uglavnom, hteo sam da napišem knjigu i sve to, verovatno filozofsku, onako kitnjastim govorm i sve tako. Da se ljudi dive i hvale me i klimaju glavom kako je dobro. Kitnjasto ali prostim jezikom, bez onih reči kao što je, vispreno i slično. Bez onog izam. Nego na primer ovako, napisao bih taj i taj je teški magarac, i ništa mu ne verujte. Čak i ako vam kaže da je belo belo, vi mu recite da mu ne verujete ni pod tačkom razno, obavezno recite tako, čak i ako vas ne čuje ili vas ignoriše. Ili na primer, ako ne znate šta da radite, ne radite to ovde. Ili bi postavljao pitanja, a ne bih davao odgovore, to je jako zanimljivo, samo da znate. Postaviti pitanje a onda nemati odgovor na njega. Kao na primer, Zašo baš ja? Zašto baš meni? Pa onda obrazložim zašto je to pitanje toliko važno, kao na primer, I Hristos se sigurno pitao, zašto baš ja? Dobro, On se možda i nije pitao, ali Juda jeste sigurno? I tako, svašta bi navodio, pa bi citirao ovog mudraca ili onog, potezao autoritete, pa bi se švrćkao istorijom, flertovao sa budućnošću, ali sam odustao. Stvarno sam odustao. Nije to za mene. A i mnogo sam zamrzeo filozofiju i psihologiju, pa bi to teško išlo. Bio bi to govor mržnje uperen protiv celokupne filozofije i psihologije, a to ne ide. Prizanćete da ne ide, naročito danas kad se svi gnušamo govora mržnje, ali obožavamo govor licemerja. Čekaj malo! Nećemo tako…

Nego ovako. Pošto sam tek nedavno odlučio da budem bezveze, i da tako pišem i govorim, ne razmišljam tako, ali tako govorim i pišem, vi ne zamerite ako budem mnogo ševrdao. Lakše mi je tako, poštenije, nego da sve objašnjavam filozofski i psihološki, dokumentovano. Mnogo mi je lakše da budem smešno bezvezan, zaista, malo me ko šta pita ili me dotiče. Kad vide da si bezvezan odmah te ostave na miru. Ponekad me ismejavaju, ali znam ja da će im se taj smeh vratiti u dvostrukoj meri. Kao i meni, kao i svima…

nastaviće se…