Marta

Ustave su popustile. Negde duboko, nagomilana gomila nesklada, poput vulkana, izbila je na površinu. Ni sama ne znajući zašto, došla je do firžidera i uzela jogurt. Zatim je vratila jogurt i uzela sok. Fuuuuuj. Odvratno. Sok! Čoveče!

Glupo bi bilo upaliti svetlo. Matorci knjavaju u dnevnoj sobi. Svetlost bi ih probudila.

Sela je za trpetarijski sto i otvorila sok iz tetrapaka. Sipala u veliku čašu. Pomoranža. Pre je volela da ga pije iz pakovanja, onako mamurna, sad više ne. Ni u kom slučaju. Promenila se. Promene su očigledne na tako malim stvarima. Kao ruke sa malim noktićima. Bolesno!

Od kad je postala takva čistunica ni sama ne zna. Većinu vremena je provodila sa raznim pankerima, rokerima, metalcima… raznim uvrnutim tipovima… Čistoća! Uredno spakovane stvari! Lepe boje zidova bez postera ili grafita! Fujjjj. Ali se promenila. Sve je pobacala i okrečila sobu u plavo. Sama.

Cigareta. Ostale su u sobi. Ćalove su na stolu. Obazrivo je pogledala u pravcu dnevne sobe i poslužila se. Još uvek se plašila da puši pred matorcima. Bez veze je pušiti tamo gde se jede, pomislila je i izašla na terasu. Više je to bio običaj, izaći nekoliko minuta na hladnoću, na brzinu pretresti nekoliko misli, svući jednu cigaretu a onda trkom u topao krevet. Obožavala je taj osećaj. Skupila se u ugao terase, tamo gde manje duva. U pidžami. Verovatno će komšije pomisliti… ma ko ih šiša šta će pomisliti.

Mogla bi poslati poruku Damiru. Mobilni je u sobi. Suviše daleko. Jebeni mobilni. Kakva korist od njega? A i šta da mu kaže: „Ćao ljubavi, srce moje, ljubim te, volim te, kiss – kiss, cmok – cmok“. Nasmejala se tome i povukla dim. „Kretenu, koristi kondom kad me varaš, ne želim neku j****u polnu bolest“. Zamislila je sebe kako mu to izgovara dubokim glasom. Opet se nasmejala. Da li je nekad prevario? Sigurno jeste. Sa kim? Nekom pijanom fuksom, koja nije ni skontala da je j**u. A verovatno nije ni on. Zamislila je scenu i zasmejala se. Možda sa Marijom! Udavila bi ga golim rukama bez razmišljanja. UH! Već se počela nervirati. Vešticu nikad nije mogla da svari, hodajuću vaginu. Glupaca šeta uokolo i koristi njene fazone. Nekoliko puta je njene priče prepričala kao svoje. Što neće da joj stane na žulj. Izbegava je, u širokom luku. Jednom je pokušavala ismejati, pa je dolijala. Ustala je, prosula joj jebeni bambus u lice, uhvatila za kosu i obrisala patos njome. Udarala je iz sve snage martinkama po bezživotnom telu koje je bilo sklupčano na podu. Nije se branila. Samo je…

U jednom trenu je… tako pogledala… da…

Brzo je uhvatila za kosu i izvukla napolje. Sreća, bio je radni dan pa je u britiji bilo svega par ljudi. Ali taj pogled nikad neće zaboraviti. Pogled pun žalosti, bola, tuge… Pogled koji se shvati u trenu. Pa možda i ne ume bolje od tog svog smešnog izdanja. Možda sve to nije namerna pakost. Možda nema…

Kasnije je nestala, neki su pričali da je bila na odvikavanju, ili tako nešto. Grižnja savesti je ponekad mučila zbog toga. Nije trebala. Glupača! Ortaci su je tapšali po ledima dok joj se srce slamalo. Smejla se sa njima i plakala do bola u sebi. Nije trebalo toliko da je ponizi. Nije trebalo. Glupača. Nikom to nije ispričala. Jedva je sačekala da se krene kući. Došla je uplakana. Majka je ušla u sobu i pitala šta je bilo? „Ništa nije bilo!!!“ Izderala se iz sveg glasa. Izgurala majku napolje i zalupila vrata. Onda je shvatila da se istresa bez potrebe na ljudima koji nisu krivi ni za šta. Zaurlala je kroz zatvorena vrata, „Zašto me svi ne ostavite na miru! Ništa nije bilo!“ U sebi je mislila, što se zakačila za mene, nikad joj ništa nisam uradila. Čak sam je i izbegavala. I eto sad. Glupača. Zašto?! I sad majka. Sigurno plače. Celu noć je presedela na krevetu, a suze nisu prestajale. Zašto nije ćutala? Nije trebalo. Glupača. Nije trebalo. Još sad i majka. Trebalo bi je okačiti na terazijama kao primer, pomislila je za sebe. Zašto samo nije ćutala?!

Zatresla se od hladnoće i povukla dim.

Grad je brujao svoju ustaljenu melodiju. Nikad ne prestajući. Kao da mu se negde žuri, da što pre stigne tamo. I taj neprestalni osećaj, kao da ceo grad nosi na svojim leđima. Osetila je to nekoliko puta idući na razna kampovanja i roštilje sa ortacima. Kad bi se vraćala u grad bukvalno bi osećala kako se težina grada navaljuje na njena leđa. Sva ta monstruoznost i surovost. Težina! I lica ljudi! O Bože, kakva su im lica? Gledala je jednom neki stari film koji se bavi budućnošću, u kome su ljudi kao hipnotisani hodali prema svojim klanicama. Hipnotisani nekim besmislenim iluzijaama o… Ma više se i ne seća o čemu se radilo u filmu, ali se seća lica tih ljudi. Gore od Matrixa! Svaki put kad pogleda lica oko sebe setila bi se tog filma. Možda su hipnotisani belim linijama po asfaltu, ili semaforima, ulicama pod uglovima, kilometrima bilbodra, možda brzinom kojom se živi, možda svim tim nedostižnim stvarima… Stotine puta je razmišljala o tome i ništa. Razloga nema, a opet! Mnogo puta su i ortaci pričali o tome i davali neka svoja viđenja… Ali nije to to!

Mogla bi da promeni način života. Staro društvo bi je odbacilo, novo ne bi prihvatila nikada. Morala bi da se pretvara, da se smeška, da bude fina, da priča o zanokticama i ceulitu. Španskim serijama. UH! Jedni te isti ljudi uvek. I ta lica, o Bože, ta lica. Šta nije u redu sa njima?

Posvađala se sa najboljom prijateljicom, iz gluposti, oko karmina. Kakva glupost! Da joj je neko pričao?! Mada nije zbog toga. J**o je karmin, razlog je bio mnogo dublji, njena pretencioznos najbolje fukse u gradu joj je išla na živce od kada je upoznala. Mislila je proći će je, shvatice, ali k***c. Glupača je nastavljala svoju beszmislenu priču u nedogled. Svi je muškarci jure i lude za njom, šalju poruke, mole… Jest malo morgen! Muškarci jure samo za hajnikenom, eventualno vinjak i poneka sisa. I bole ih dupe. Imaju i potpuno pravo. Sa kime da se kače, sa lutkicama i nedoraslom emotivno nestabilnom decom, kakvi su i sami. Hvala Bogu na Damiru. Imala je sreće. O, da! I to kakve sreće! 4 godine zajedno! 4 godine! I uvek bi ona pravila sranja, dramila i tražila ni sama ne znajuci šta. Šta je sve podneo, mučenik?! Ponekad se pita, da li je uopšte voli? Toliko gluposti koje mu je priredila moga bi podneti samo neko totalno bezosecajan ili totalno zaljubljen ili… Četri godine zaljubljen. Mora biti da je lud. Ili bolestan. Čak ni najmanji flert sa nekom drugom nije primetila. Nekoliko provocirajucih zezanja, ali ništa opasno. Ko će ga zanti?! Možda je samo proračunat, i ne traži mu se neka bolja prilika. Lenj da mrdne testise. Opet se nasmejala. Setila se… Sad se vec smejala, stavljajući ruku na usta, tresući se celim telom. Nikad mu to nije rekla…

Možda će da je zaprosi?! Imala je osećaj da se nešto premišlja. Misli! Bože, kako bi izgledala u venčanici?! Društvo bi polegalo od smeha. Ili ne bi!

Da li ti… DA!

Da li on… DA.

Od sada, u dobru i zlu. Kako li ide ta rečenica? Proglašavam vas… Ma nije tako. To je kod katulika. Ma… DA i to je to. Hapy familiy!

Postaje hladno.

Otvorila je vrata i ušla u trpezariju/kuhinju. Brzim koracima je pretrčala do sobe. Zavukla se pod jorgan, skupila se, da se što pre ugreje.

Sutra je prvi dan na poslu. Drakstor. Pijani, manijaci, narkomani, babe, dede… Čovece… Setila se sebe i svojih obilazaka dragstora sa društvom. Šta li su ti ljudi mislili?!

Napolju je i dalje sijala neonska reklama koja je osvetljavala sobu u potpunosti. Nekoliko puta je razbijala praznim flašama od piva, i svaki put bi je ponovo postavljali. Bilo je policije, pretnji, ko fol otisaka prstiju…

Prigovaranja ocu. Dolazaka na vrata. Na kraju ništa.

Šta da obuče sutra!?! Prvi dan, prvi utisak! Kako da se ponaša sa svim tim šmizlama?