Detektivska priča

Probudio sam se sav u znoju. San se povukao. Isti.
Ventilator samo odmaže, mešajući ionako vreo vazduh. Kafa je gotova. Uvek je.
Pogledao sam na sat. 4.55AM. Teško spavanje.
Tuš. Hladnijom vodom. Češkanje po bradi. Može još koji dan bez brijanja.
Prišao sam prozoru. Razmakao zavesu. Negde pri kraju ulice. Crna silueta je sedela u kolima. Jeftine uhode. Sigurno ih ima još sa druge strane ulice.
Ne marim.
Koraci hodnikom. Nekoliko trenutaka. Otvaranje – zatvaranje vrata. Lupanje. Stepenice. Lift. Neki su već odlazili. Jutarnja smena.
Okrenuo sam se po stanu. Sve je bilo na dohvat ruke. Jedino je kupatilo bilo odvojeno.
Razmakao sam zavesu još jednom. Ista prilika.
Znaju i oni, a znam i ja.
Vratio sam se u krevet. Pokušaću da odspavam još jednom. Tableta. Čaša vode.
8.23PM.
Jeftina zabava preko puta. Gosti dolaze pijani.
Kratak rez. Preko glave je navukla neku ogoromnu kapu. Meksikanci. Kilometri pustinje. Pijane indijanke se smeju. Bezpotreban put, ništa nisam saznao. Usputni razgovori. Ćutljivi barovi.
Tišina. Kao u gobu. Nešto nije u redu. Previše je tiho.
Izašao sam napolje. Čekajuci brz potez. Kola u prolazu. Sa cevima. Vatrenim.
Ništa se nije desilo.
Prilika u automobilu se nije ni pomerila. Znao sam da motre.
Protegao sam se. Futrola i remenje se pomerilo preko leda. Uvek pun. Spreman za akciju.
Doručak. Ili večera. Svejedno. Debela konobarica je donela nešto. Specijalitet?!
Izašao sam napolje i seo u kola.
Crnac sa šeširom je brzim koracima prošao pored. Otegnutog lica. Vidno uznemiren.
Svraticu do bara.
Upalio sam automobil, dao gas. Silueta u kolima je i dalje sedela nepomično. Bez vidne namere i da me prati.
Nešto nije u redu.
Ježio sam se od tih ulicica i uskih prolaza. Ali to je jedini put.
U baru je bilo poluprazno. Nikad nije ni bilo puno. Večernji šou kasni. Jedna od striptizeta se razbolela.
Nekoliko praznih stolova. Šanker. Konobarica mi je donela piće. Trebalo bi smanjiti. I poruka.
Neće doći.
Čudno.
Uzeo sam kaput i izašao napolje. Morao sam da je vidim.
Nekoliko blokova dalje. Žuti kamion se isprečio na put. Vozač je mahao da se zaustavim. Nemam nameru da stanem. Klopka je očigledna. Skrenuo sam u ulicu pre. Pažljivo posmatrajuci mračne haustore. Postariji indijanac je sedeo na stepenicama. Pogled na retrovizor.
Ništa.
Prošao sam celu ulicu. Mračnu.
Vratio se na glavnu daleko iza kamiona. Osvrnuo se. Kamiondžija je i dalje stajao na ulici i mahao sledećem prolazniku.
Nešto nije u redu.

Negde na kraju starog puta za staru železnicku stanicu. Oronula zgrada je još uvek imala veliki sat koji je radio, ali je kasnio tri i po sata za pravim vremenom. Ulaz u hol je smanjen u uski hodnik izmođu nekoliko vrata. i stepenice na dnu hodnika.
Na spratu su stare kancelarije preuređene u jeftine stanove. Stan br.43.
Vrata su otvorena. Sumnjivo. Niko ovde ne otvara vrata. Nikome.
Svetlo iz stana je osvetljavalo hodnik. Prišao sam bliže i izvukao pištolj. Niko se nije pomerao. Tišina. Sačekao sam nekoliko trenutaka. I uskočio unutra.
Ništa.
Prazna prostorija. Lonac na šporetu. Nekoliko ostataka hrane na stolu. Sušilica veša u ćošku. Flaša na podu. Sagnuo sam se da je podignem.
Kroz svoje noge sam video vojnicke čizme i šareno odelo na ulaznim vratima.
Skočio sam u stranu i potegao pištolj. Gađajući u pravcu vrata.
Pao sam na pod i nanišanio opet.
Roze tregeri preko bele body majice.
Mala crvena tačkica na grudima se uvećavala. Brzo.
– Iznenadenje! – rekla je zadnjim dahom.
Osmeh joj nije isčezao sa lica…………….

Ništa nije u redu.